Октавијан (о Западу)

Стишћем се и крутим не бих ли личио на њих, а све знам да то није право. Тако се сви ми са периферије кревељимо у нади да ће нас ”они” примити међу своје. Постати ”њима” раван, бити део ”њих” био би крунски успех. 

А шта то стварно значи, бити део ”њих”? Безочно газити све око себе, стално прилагођавати истину приликама, угасити сваку доброту и објективност у себи као кључне слабости. ”Фирма је увек у праву” – то је ”њихов” основни мото и слепа сила која им служи као водиља и савест. 
Можемо ли ми – Словени, Азијати, Африканци – себе замислити у том сјајном оклопу, а да нисмо претходно спалили све оне древне рите које нас чине онаквима какви смо? 

Но знам и зашто истрајавам – зашто ми сви истрајавамо – у том бесмисленом подухвату. Зато што ”Запад” остварује и правда једну знатну страну наше душе, ону која нагиње свевласти и обоготворењу без Бога. Укидању бола, неизвесности и смрти.

”Ми” не постајемо ”они” присвајањем или додавањем неке врлине, већ одузимањем и отуђивањем. Позападњавање је дијета, а не прехрана. 
И ”они” су туда прошли, бар од времена Октавијана који је из сржи западног језгра – Рима – исисао дух и смисао, осудивши сваки будући ”западни” поредак на дубоко, ледено, безнадежно, лицемерје?
Да ли је Христос случајно рођен под његовом влашћу?
Да ли се Достојевски о томе запитао пишући Легенду о Великом Инквизитору?