Јулија

Окрећу ми леђа, показујући ми две сестринске и ликујуће гузе. Изгледа као да се свађају. Сем ако се нешто не домунђавају? То ми не знамо. Јер управо у том тренутку нека тајновита пљосната риба пролази иза њих и испред нас, пропуштајући тек седефасте сенке њихових плећа и руку кроз своје тело саздато од чисте светлости.
Чак и њихове гласове упија тај светлуцави параван који је стигао ко зна одакле.
Остаје само светлост. Девичанска светлост рибе и укаљана светлост сумрака који прекрива тоном сепије тај дагереотипски пејзаж. Ваздух тих слика мириши на угљани дим насеобина из раног индустријског доба.

Иза сваког жбуна у даљини очекујем да ћу угледати бледо чело претка тих визија. Јер генетски код ових слика упире прстом, без најмањег оклевања, у великог визионара деветнаестог века. У Шарла Бодлера.
Да ли је то Јулија уопште знала?

Масни димови тек рођене индустријализације. Бодлерова хашишна испарења.
Каријатиде неког раја заборављеног између Модерне и ништавила. Moesta et errabunda.
А веселе јамице тих гуза-дирижабла? И дан-данас нам уливају неку неодређену бојазан, остатак страве која је некад попут сестре близнакиње пратила жудњу:
„...да казним ту веселу пут, ...угњечим те опроштене груди... и да нанесем твојој зачуђеној слабини/Рану широку и дубоку...“ (Оној која је превише весела.)
И ето: Деветнаести век кроз векове (наслов чувеног есеја пок. Филипа Миреа, прим. прев.) застао је на тренутак у том подруму преко пута Бобура где је Јулија Дашић откривала своје Одалиске унезвереној публици. Мистички романтизам је заронио попут подземне реке како би се поново јавио кроз разне естетске правце које из лењости називамо готским, а којима Јулија дискретно припада.

Она је млада, ситна, лице јој је ведро и скоро дечије. Прави стрипове, измишља невине фигуре и очаравајуће мотиве. Жали се да проводи више времена на Фотошопу него са кичицама и угљаним оловкама. Но њен свег осветљава неко подземно сунце, као у Путовању у средиште земље Жила Верна. У подруму Српског културног центра у Паризу, она ми прича о сићушним острвцима и дивљем светлу Грчке, своје отаџбине по мајци. Очи јој сјаје од тог ничим неосенченог усхићења. А потом укључују „Ноћну смену“ па командују рачунарима, бде док ми спавамо, осликавају облике и обрисе који као да су прешли иза завесе.
Ту је свила и брокат. Ту су мирне климе и сложени цртежи лишћа и симбола. Све је весело. А ипак нагађамо да би нас, као и у снатрењима Дејвида Линџа, повлачење тих чудесних завеса ставило лицем у лице са писмоношом Смрти.

Јулија је видовњак. Да ли је она уопште тога свесна?

http://www.juliadasic.com/
---
Поводом изложбе ”Одалиске” Јулије Дашић у Српском културном центру у Паризу, октобра 2008.