Чиме превазићи Српство?
Геополитика, 2/2004.
Чиме превазићи Српство?
Оштроумном Бизмарку приписују ову сурову опаску о нашем народу, коју наводим по памћењу: ”Ако сретнеш Србина са кошуљом преко чакшира, можеш му веровати: човек је чист као суза; но ако је увукао кошуљу, клони га се: постао је мангуп”.
Великом канцелару вероватно није био туђ презир, зачињен повременим изливима убиствене мржње, који је германска Европа гајила према Србима. Опет, сликовита једноставност овог можда и апокрифног афоризма жеже као коприва. Когод да је изрекао то опажање о преласку из сеоског руха у градско и пропратној моралној метаморфози, упро је прстом у једну непорециву истину, коју су и наши писци, додуше, обилно описали: неуспешност нашег уласка у модерно доба.
Та истина нам је свима усађена у само дно свести. За сваког Србина народна традиција се поклапа са сеоским начином живота, из ког клија свако добро, свака мудрост, сваки склад, па и хлеб насушни у смутним временима каква преживљавамо. Дечја литература нам је овековечила лик пожртвоване баке и правичног деде, са претпоставком тако природном се и не помиње: да ти идеални ликови живе на селу, или бар сеоским, старинским животом. Јер баке и деде из града су углавном ликови за Нушића.
За Нушића, Домановића или Стевана Сремца, али никако за бајке. Наш градски живот, т.ј. политика (као „управљање градом“ у изворном значењу) од самог нашег уласка у модерно доба под кнезом Милошем, одликује се свађама, петљавинама, насиљем и корупцијом. У Европу XX века Срби улазе са фамом краљеубица, и то траљавих. У својој еротско-апокалиптичкој карикатури предратне Европе, роману „11000 буздована“, Гијом Аполинер, француски песник пољског порекла, представља српског амбасадора у суседној држави као оличење обести, охолости и порочности. Осионост, некултуру и неспособност српских бирократа у првој Југославији још се нисмо усудили да уврстимо међу главне узроке неуспеха те државе и свирепих одмазди које смо у њој доживели, сами себе стално убеђујући да су свему криви небратски суседи и стране силе. А довољно је, на пример, замислити се над судбином ватреног патриоте и аустроугарског питомца Милоша Црњанског у српској политичкој и диполоматској средини, над маргинализацијом тог префињеног уметника и његовим сумњама о себи и свом народу, па да се увиди непримереност наше грађанске елите са тачке гледишта опште европске уљудности, оног прећутног закона складног друштвеног живота који би Енглези назвали „common decency “.
Но најтежи и вероватно најправичнији суд о нашем градском застрањењу изрекао је човек који је своје знање, каријеру па и срце завештао народу српском, Рудолф Арчибалд Рајс. У очајничком писму-тестаменту, „Чујте Срби“, он уз набрајање наших врлина наводи и велике мане, међу којима нарочито истиче незахвалност : „Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али кад ваља показати захвалност према онима који су се жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа.“ А одмах затим, и подмитљивост: „Ваш човек из народа, сељак, неискварен утицајем професионалних политичара, није подмитљив. ,Интелигенција‘ вам то јесте, и то од најситнијег чиновника са или без дипломе, до министра. ,Интелигенција‘ Србије скоро ништа није учинила за своју земљу и једина јој је брига била да своје драгоцене чланове [током I. светског рата] склони на сигурно.“
Кључна је социолошка црта ових прекора: себичлук који Рајс осуђује не обележава хоризонталне, међуљудске односе, које тај сведок српских патњи и подвига иначе хвали, већ управо однос српског појединца градског слоја (интелигенција) према заједници и нацији. „Интелигенција“ о којој он говори — и коју је видео изблиза како се раздире и черупа у тренуцима највеће угрожености сопственог народа — не осећа никакву обавезу према заједници из које је никла. Отуд корупција и незахвалност која је можда и гора од незахвалности: саможивост људи којима уопште не допире до свести да ишта морају да деле са заједницом, којима је заједница пука реторска апстракција без стварног постојања. Укратко: умивено варварство вукова-самотњака.
Сви ови суморни и јалови прекори могу без икакве измене да се пренесу у нашу епоху. Зато су и јалови, иако потичу из најплеменитијих побуда и најчистије љубави. Шта смо из тих опомена научили, у чему смо се опаметили? Или боље: шта нам то недостаје па да те опомене, и још многа друга трагична искуства проузрокована наведеним манама, уклопимо у свој друштвени организам не би ли га учврстили бар против тог најгорег пустошења: пустошења изнутра?
Оно што нам фали
Ова питања ми се нарочито често и болно намећу као човеку разапетом између две културе до којих подједнако држим. Невоља је да обе те културе — француско-европска и балканско-српска — данас доживљавају пораз. Али и у том поразу постоје различити ступњеви и душевна стања. Једно је кад сунце једног народа полако залази услед вековног замора, идејне скепсе и демографског пада. Друго је кад неприкосновена знамења, идеје, наде па и укуси једне нације бивају криминализовани на међународној сцени, и то уз свесрдну помоћ изнутра — да и не помињем мање очигледне, али значајније разлике у „вештини пропадања“ између нас и западне Европе. Пораз француске културе не баца француског човека у поноре личног стида и личног безнађа као што то чини пораз српске културе српском човеку. И ту, на самом корену нашег антрополошког рашчлањивања, лежи она битна разлика између западног обрасца и нашег, „оријенталног“. Постоји нешто у човеку западне цивилизације, што источном човеку, ма колико био обдарен у колевци и силан у животу, страшно недостаје. Нешто што му и у најгорој беди очувава искру самопоштовања.
Тешко је тачно описати о чему се ради, а битно је управо то описати: та мисао, та дужност ме опседају већ годинама, али увек ми је изгледало залудним и немогућим о томе расправљати са мојом српском браћом. Управо она наша ратничка охолост, коју често и сам морам да обуздавам, спречава свако непристрасно поређење српског менталитета и судбине са туђим, каткад сређенијим менталитетима и бољим судбинама.
Но ето, као да су узастопна понижења собом донела и тренутак истине. Оно „што бити не може“, сада је можда настало, али супротно Његошевој замисли: непојмљиво унижење место непојмљивог подвига. И питам се најзад: на чему нам сада седи охолост? Где су нам војске? Где су нам државе, бојеви, законици и епови? Где су нам јунаци и узори, кад смо пристали да их сами требимо и бесплатно изручујемо туђину? Где су песници који ће ново Косово претворити у спасоносни мит? Да ли ће нам се потомци васпитати гледајући „Подземље“, „Дом за вешање“ и „Буре барута“? Да ли ће та деца чути икакву разлику између музике коју трошимо данас и турског и сиријског шунда, најгорег звучног загађења на свету?
Но ето, на сва та питања онај други део моје свести одговара иронијом и чуђењем: Чему та поређења? Из ког ли то доба потичу? Не треба ли, радије, некако превазићи тај етос који нас паралише превисоким захтевима? Није ли спас у златној осредњости и малој привреди?
Угодно би било поверовати у тај сан, но непрестано ме отрежњује увид да отисак ишчупаног српства још драматичније оцртава лик нашег човека него кад му се у ту грбу не дира.
Ма да и раскрстимо са свим тим старим заветима, да се једном засвагда утопимо у „савремене токове светске цивилизације“ па да приликом следеће посете г. Солане или г. Сороша извучемо мошти светог Саве из неке заборављене хладњаче па да их сами спалимо пред новим пашом и његовом свитом: хоће ли нас бар то спасти од себе, од претешке прошлости која нам суди? Хоћемо ли неким таквим симболичним оцеубиством најзад постати ваљани грађани новог света?
Огледало
Нећемо, наравно. Српство није само позитивно обележје патријархалног раздобља нашег развоја, врлина застарела и непримерена савременим условима живота. Да је само то, могли бисмо га оставити за собом и претворити у носталгичну успомену попут кандила и опанака. Српство јесте и негативно обележје грађанског раздобља нашег развоја. Тачније, трагедија генерација које су утрошиле сву своју енергију покушавајући да збаце с леђа то исконско бреме, не само пропустивши да га обнове новим пригоднијим системом вредности, већ искваривши својим провинцијалним стидом и оне стране обрасце које су лаковерно усвајале.
Од Светозара Марковића до ДОС-а, стид од предака и громадно одбацивање националног усуда су обележје српске интелигенције. Услед тог непрекидног полемисања, српски интелектуалци су, уз неколицину изузетака, постали негативни одраз етоса који је вековима одржавао нацију. Нису постали грађани света, али су постали неграђани Сербије. Најупадљивији случај тог застрањења је улога послератних српских комуниста у сатирању сопствене културе, пре свега на Косову, и то са ревношћу која од њих никад није изричито захтевана. Али ни доба након титовске власти, ни време Краљевине СХС не заостају у сликовитим примерима. У одређеној мери и плиткоумна предусретљивост с којом је српска елита 1918. пригрлила своју непоуздану словенску браћу сведочи о бежању од себе и неспособности самоорганизовања у заједници под сопственим законом и сопственом одговорношћу. Улазећи у брак са католицима, бившим поданицима Светог римско-германског царства, српско грађанство је подсвесно рачунало да ће тиме увести и дисциплину друштвеног организовања за које ни наша црква, ни политичка мисао, ни предање нису имали решења. Чињеница да је у време немира око Конкордата министар јавног реда у претежно православној држави био словеначки фратар још није, колико знам, озбиљно протумачена.
Так комплекс политичке мање вредности је постала кристално јасан након распада СФР Југославије, коју је наша интелигенција поштовала у оној мери у којој та држава није била српска. У њој су вероватно српски функционери испољавали највиши степен ревности и поштења.
Иронијом историје, одређено поштовање државних знамења испољавали су и представници Милошевићеве Србије, која се упорно представљала као фиктивна Југославија. Пропашћу тих последњих браниоца титовског, т.ј. увозног поретка, српска интелигенција се напокон, после 82 године, нашла у оном нелагодном положају који је од 1918. покушавала да избегне : сама у својој српској кући наспрам свог српског народа. И, сасвим предвидљиво, и опет без нарочитих притиска са стране, она је потегла за политичким излазом из тог немогућег суочавања: кантонизацији преосталог народног блока, т.ј. разламању огледала које јој је пружено у што мању и безазленију парчад.
Нулта тачка
Неколико месеци након пада Слободана Милошевића, присуствовао сам неформалном сусрету између једног министра нове власти и представника млађе дијаспоре у једној западној земљи. Радило се о младим људима високе научне спреме, које је занимала обнова науке и предузетништва у новој Србији.
Седео сам по страни и помно слушао разговоре који ме се нису стручно тицали. Генерацији без нарочитих идеала, али са сређеним животима, једноставним начелима и најбољим квалификацијама које промућурном човеку пружа западни свет, одговарао је представник власти која је, на папиру, најбоље одговарала њиховој култури.
И шта сам видео, а пре свега чуо? Познати бахати тон балканске свезналице која ни на које питање не одговара тачно. Гестикулације примерене кафани а не салонском скупу. Спонтано ниподаштавање колега из сопствене коалиције, које је пред углавном непознатим светом помињао надимцима — Зоки, Воја, Столе — и, већ, кисело оговарао. Намах сам се сетио оног с брда скотрљаног факултетског декана из Капорове „Уне“, коме се виде длаке на цеваницама кад прекрсти ноге. Тај типични представник ултрамањинске, а сведржеће наднационалне капелице наступао је у иностранству као „србенда“ у смислу који би Хрват придао тој речи.
Претходник тог човека је бар носио машну и уштогљено одговарао : „Г. министар тај и тај“ кад је мислио на свој колегу Мику или Жику. Можда није био способнији, али је мало више поштовао своју функцију, а кроз њу и самог себе. Али тај претходник је школован за службеника уважене државе која није била српска, док се политичко васпитање нашег глобалисте вероватно одвијало у хаотичном и загушљиво српском Београду 90-тих година.
Слој људи коме он припада, помислих, нас је најзад довео до оног нултог степена уљудности и државности на ком све оно што нас одређује као заједницу мора темељно да се преиспита. Они су претпоследњи ступањ претапања народа у пуку масу, и стога нам не препуштају никакав избор: културни калуп који их је створио морамо разбити до самог језгра и на том језгру створити реалан етос за свет и време у ком живимо.
Related Tags: Деспотица
Чиме превазићи Српство?
Оштроумном Бизмарку приписују ову сурову опаску о нашем народу, коју наводим по памћењу: ”Ако сретнеш Србина са кошуљом преко чакшира, можеш му веровати: човек је чист као суза; но ако је увукао кошуљу, клони га се: постао је мангуп”.
Великом канцелару вероватно није био туђ презир, зачињен повременим изливима убиствене мржње, који је германска Европа гајила према Србима. Опет, сликовита једноставност овог можда и апокрифног афоризма жеже као коприва. Когод да је изрекао то опажање о преласку из сеоског руха у градско и пропратној моралној метаморфози, упро је прстом у једну непорециву истину, коју су и наши писци, додуше, обилно описали: неуспешност нашег уласка у модерно доба.
Та истина нам је свима усађена у само дно свести. За сваког Србина народна традиција се поклапа са сеоским начином живота, из ког клија свако добро, свака мудрост, сваки склад, па и хлеб насушни у смутним временима каква преживљавамо. Дечја литература нам је овековечила лик пожртвоване баке и правичног деде, са претпоставком тако природном се и не помиње: да ти идеални ликови живе на селу, или бар сеоским, старинским животом. Јер баке и деде из града су углавном ликови за Нушића.
За Нушића, Домановића или Стевана Сремца, али никако за бајке. Наш градски живот, т.ј. политика (као „управљање градом“ у изворном значењу) од самог нашег уласка у модерно доба под кнезом Милошем, одликује се свађама, петљавинама, насиљем и корупцијом. У Европу XX века Срби улазе са фамом краљеубица, и то траљавих. У својој еротско-апокалиптичкој карикатури предратне Европе, роману „11000 буздована“, Гијом Аполинер, француски песник пољског порекла, представља српског амбасадора у суседној држави као оличење обести, охолости и порочности. Осионост, некултуру и неспособност српских бирократа у првој Југославији још се нисмо усудили да уврстимо међу главне узроке неуспеха те државе и свирепих одмазди које смо у њој доживели, сами себе стално убеђујући да су свему криви небратски суседи и стране силе. А довољно је, на пример, замислити се над судбином ватреног патриоте и аустроугарског питомца Милоша Црњанског у српској политичкој и диполоматској средини, над маргинализацијом тог префињеног уметника и његовим сумњама о себи и свом народу, па да се увиди непримереност наше грађанске елите са тачке гледишта опште европске уљудности, оног прећутног закона складног друштвеног живота који би Енглези назвали „common decency “.
Но најтежи и вероватно најправичнији суд о нашем градском застрањењу изрекао је човек који је своје знање, каријеру па и срце завештао народу српском, Рудолф Арчибалд Рајс. У очајничком писму-тестаменту, „Чујте Срби“, он уз набрајање наших врлина наводи и велике мане, међу којима нарочито истиче незахвалност : „Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али кад ваља показати захвалност према онима који су се жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа.“ А одмах затим, и подмитљивост: „Ваш човек из народа, сељак, неискварен утицајем професионалних политичара, није подмитљив. ,Интелигенција‘ вам то јесте, и то од најситнијег чиновника са или без дипломе, до министра. ,Интелигенција‘ Србије скоро ништа није учинила за своју земљу и једина јој је брига била да своје драгоцене чланове [током I. светског рата] склони на сигурно.“
Кључна је социолошка црта ових прекора: себичлук који Рајс осуђује не обележава хоризонталне, међуљудске односе, које тај сведок српских патњи и подвига иначе хвали, већ управо однос српског појединца градског слоја (интелигенција) према заједници и нацији. „Интелигенција“ о којој он говори — и коју је видео изблиза како се раздире и черупа у тренуцима највеће угрожености сопственог народа — не осећа никакву обавезу према заједници из које је никла. Отуд корупција и незахвалност која је можда и гора од незахвалности: саможивост људи којима уопште не допире до свести да ишта морају да деле са заједницом, којима је заједница пука реторска апстракција без стварног постојања. Укратко: умивено варварство вукова-самотњака.
Сви ови суморни и јалови прекори могу без икакве измене да се пренесу у нашу епоху. Зато су и јалови, иако потичу из најплеменитијих побуда и најчистије љубави. Шта смо из тих опомена научили, у чему смо се опаметили? Или боље: шта нам то недостаје па да те опомене, и још многа друга трагична искуства проузрокована наведеним манама, уклопимо у свој друштвени организам не би ли га учврстили бар против тог најгорег пустошења: пустошења изнутра?
Оно што нам фали
Ова питања ми се нарочито често и болно намећу као човеку разапетом између две културе до којих подједнако држим. Невоља је да обе те културе — француско-европска и балканско-српска — данас доживљавају пораз. Али и у том поразу постоје различити ступњеви и душевна стања. Једно је кад сунце једног народа полако залази услед вековног замора, идејне скепсе и демографског пада. Друго је кад неприкосновена знамења, идеје, наде па и укуси једне нације бивају криминализовани на међународној сцени, и то уз свесрдну помоћ изнутра — да и не помињем мање очигледне, али значајније разлике у „вештини пропадања“ између нас и западне Европе. Пораз француске културе не баца француског човека у поноре личног стида и личног безнађа као што то чини пораз српске културе српском човеку. И ту, на самом корену нашег антрополошког рашчлањивања, лежи она битна разлика између западног обрасца и нашег, „оријенталног“. Постоји нешто у човеку западне цивилизације, што источном човеку, ма колико био обдарен у колевци и силан у животу, страшно недостаје. Нешто што му и у најгорој беди очувава искру самопоштовања.
Тешко је тачно описати о чему се ради, а битно је управо то описати: та мисао, та дужност ме опседају већ годинама, али увек ми је изгледало залудним и немогућим о томе расправљати са мојом српском браћом. Управо она наша ратничка охолост, коју често и сам морам да обуздавам, спречава свако непристрасно поређење српског менталитета и судбине са туђим, каткад сређенијим менталитетима и бољим судбинама.
Но ето, као да су узастопна понижења собом донела и тренутак истине. Оно „што бити не може“, сада је можда настало, али супротно Његошевој замисли: непојмљиво унижење место непојмљивог подвига. И питам се најзад: на чему нам сада седи охолост? Где су нам војске? Где су нам државе, бојеви, законици и епови? Где су нам јунаци и узори, кад смо пристали да их сами требимо и бесплатно изручујемо туђину? Где су песници који ће ново Косово претворити у спасоносни мит? Да ли ће нам се потомци васпитати гледајући „Подземље“, „Дом за вешање“ и „Буре барута“? Да ли ће та деца чути икакву разлику између музике коју трошимо данас и турског и сиријског шунда, најгорег звучног загађења на свету?
Но ето, на сва та питања онај други део моје свести одговара иронијом и чуђењем: Чему та поређења? Из ког ли то доба потичу? Не треба ли, радије, некако превазићи тај етос који нас паралише превисоким захтевима? Није ли спас у златној осредњости и малој привреди?
Угодно би било поверовати у тај сан, но непрестано ме отрежњује увид да отисак ишчупаног српства још драматичније оцртава лик нашег човека него кад му се у ту грбу не дира.
Ма да и раскрстимо са свим тим старим заветима, да се једном засвагда утопимо у „савремене токове светске цивилизације“ па да приликом следеће посете г. Солане или г. Сороша извучемо мошти светог Саве из неке заборављене хладњаче па да их сами спалимо пред новим пашом и његовом свитом: хоће ли нас бар то спасти од себе, од претешке прошлости која нам суди? Хоћемо ли неким таквим симболичним оцеубиством најзад постати ваљани грађани новог света?
Огледало
Нећемо, наравно. Српство није само позитивно обележје патријархалног раздобља нашег развоја, врлина застарела и непримерена савременим условима живота. Да је само то, могли бисмо га оставити за собом и претворити у носталгичну успомену попут кандила и опанака. Српство јесте и негативно обележје грађанског раздобља нашег развоја. Тачније, трагедија генерација које су утрошиле сву своју енергију покушавајући да збаце с леђа то исконско бреме, не само пропустивши да га обнове новим пригоднијим системом вредности, већ искваривши својим провинцијалним стидом и оне стране обрасце које су лаковерно усвајале.
Од Светозара Марковића до ДОС-а, стид од предака и громадно одбацивање националног усуда су обележје српске интелигенције. Услед тог непрекидног полемисања, српски интелектуалци су, уз неколицину изузетака, постали негативни одраз етоса који је вековима одржавао нацију. Нису постали грађани света, али су постали неграђани Сербије. Најупадљивији случај тог застрањења је улога послератних српских комуниста у сатирању сопствене културе, пре свега на Косову, и то са ревношћу која од њих никад није изричито захтевана. Али ни доба након титовске власти, ни време Краљевине СХС не заостају у сликовитим примерима. У одређеној мери и плиткоумна предусретљивост с којом је српска елита 1918. пригрлила своју непоуздану словенску браћу сведочи о бежању од себе и неспособности самоорганизовања у заједници под сопственим законом и сопственом одговорношћу. Улазећи у брак са католицима, бившим поданицима Светог римско-германског царства, српско грађанство је подсвесно рачунало да ће тиме увести и дисциплину друштвеног организовања за које ни наша црква, ни политичка мисао, ни предање нису имали решења. Чињеница да је у време немира око Конкордата министар јавног реда у претежно православној држави био словеначки фратар још није, колико знам, озбиљно протумачена.
Так комплекс политичке мање вредности је постала кристално јасан након распада СФР Југославије, коју је наша интелигенција поштовала у оној мери у којој та држава није била српска. У њој су вероватно српски функционери испољавали највиши степен ревности и поштења.
Иронијом историје, одређено поштовање државних знамења испољавали су и представници Милошевићеве Србије, која се упорно представљала као фиктивна Југославија. Пропашћу тих последњих браниоца титовског, т.ј. увозног поретка, српска интелигенција се напокон, после 82 године, нашла у оном нелагодном положају који је од 1918. покушавала да избегне : сама у својој српској кући наспрам свог српског народа. И, сасвим предвидљиво, и опет без нарочитих притиска са стране, она је потегла за политичким излазом из тог немогућег суочавања: кантонизацији преосталог народног блока, т.ј. разламању огледала које јој је пружено у што мању и безазленију парчад.
Нулта тачка
Неколико месеци након пада Слободана Милошевића, присуствовао сам неформалном сусрету између једног министра нове власти и представника млађе дијаспоре у једној западној земљи. Радило се о младим људима високе научне спреме, које је занимала обнова науке и предузетништва у новој Србији.
Седео сам по страни и помно слушао разговоре који ме се нису стручно тицали. Генерацији без нарочитих идеала, али са сређеним животима, једноставним начелима и најбољим квалификацијама које промућурном човеку пружа западни свет, одговарао је представник власти која је, на папиру, најбоље одговарала њиховој култури.
И шта сам видео, а пре свега чуо? Познати бахати тон балканске свезналице која ни на које питање не одговара тачно. Гестикулације примерене кафани а не салонском скупу. Спонтано ниподаштавање колега из сопствене коалиције, које је пред углавном непознатим светом помињао надимцима — Зоки, Воја, Столе — и, већ, кисело оговарао. Намах сам се сетио оног с брда скотрљаног факултетског декана из Капорове „Уне“, коме се виде длаке на цеваницама кад прекрсти ноге. Тај типични представник ултрамањинске, а сведржеће наднационалне капелице наступао је у иностранству као „србенда“ у смислу који би Хрват придао тој речи.
Претходник тог човека је бар носио машну и уштогљено одговарао : „Г. министар тај и тај“ кад је мислио на свој колегу Мику или Жику. Можда није био способнији, али је мало више поштовао своју функцију, а кроз њу и самог себе. Али тај претходник је школован за службеника уважене државе која није била српска, док се политичко васпитање нашег глобалисте вероватно одвијало у хаотичном и загушљиво српском Београду 90-тих година.
Слој људи коме он припада, помислих, нас је најзад довео до оног нултог степена уљудности и државности на ком све оно што нас одређује као заједницу мора темељно да се преиспита. Они су претпоследњи ступањ претапања народа у пуку масу, и стога нам не препуштају никакав избор: културни калуп који их је створио морамо разбити до самог језгра и на том језгру створити реалан етос за свет и време у ком живимо.
Related Tags: Деспотица
Articles
Aucun commentaire:
Enregistrer un commentaire