Битно и небитно

Чудна је зверка тај наш мозак. Упија све, и шта нам треба и шта нам не треба. А онда оно прво често некуд затури па нам на површину свести најчешће испливава ово друго: безвезне песмице, рекламни џинглови, имена улица у давно напуштеном граду...

Но шта ми знамо шта нам је стварно битно? Психоанализа већ сто година чепрка по том муљу.
Недавно сам се и лично уверио да није само губила време. У глави ми се, наиме, јавило нечије име. Непознато и чудно, а опет однекуд познато. Оли Рен. Шест слова, неком глупавом игром речи урезаних у мозак. У стилу: „оли рен, оли сенф?” Надреалистичка асоцијација - најефикаснија метода за памћење страних речи.
Добро, јесте луцкасто. Али тај Оли ми се под кожу увукао, а да га и не знам. Та ситна недоумица поче да ме штреца и сврби попут трна. У бујици мисли отвори се, нехотице, још један паралелни ток: потера за тајанственим Олијем Реном. Не знам га, а као да га знам!
Деси ми се тако да у возу или на улици набасам на неко познато лице које никако да лоцирам. Недоумица: да поздравим или да не поздравим? Најчешће су то људи из функционалне сфере живота: из самопослуге, поште или ауто-сервиса. Кад скину униформу, као да су бацили личну карту, па ми лебде у памћењу као авети. Можда је Оли Рен неко од њих: агент осигуравајућег друштва или мој повереник у банци?
Ништа с те стране. Но, пре свега, одакле је? Име памтим по звуку, не по слову. А „Рен“ по Европи може да се пише на сто начина: Renn, Röhn, Reine, Wren, Roen... Ипак, нешто нордијско-германско, рекло би се.
Од менталног свраба почнем да запиткујем пријатеље по Европи: познајете ли, ако Бога знате, неког Олија Рена? Да није пилот Формуле 1? Фудбалер?
Ништа. Нико на Западу не познаје несрећног Рена. Као у земљу да је пропао.
На крају се обратих свачијем доушнику: Гуглу. И одмах ми пуче пред очима! Нађох му и личну страницу на Википедији, додуше бугарској: „Оли Рен (Olli Rehn) е финландски и европейски политик, член на Европейската комисия от 22 ноември 2004.“
Охохо! Европски комесар! И то не од јуче. Већ пет година члан Врховног совјета Европске уније, извршног тела са неограниченом влашћу. Наш Оли не одговара ни пред Парламентом (који, уколико још нисте упућени, има само саветодавну а не и законодавну моћ), ни пред бирачима (пошто га ниједан народ на ту функцију није бирао), ни пред Богом, чији је положај у европском Уставу прилично угрожен. Ваљда ипак одговара пред својом женом, или бар пред онима који су га посадили на тако завидно место.
Па да: тај Оли Рен је нешто петљао и са нама! Сетих се да је износио некакве оцене о добром или лошем понашању Србије, о њеној еврокомпатибилности или не знам чему...
Власт над властима! Какви краљеви, спутани уставима, какав Наполеон, коцкар и пробисвет, стално на киши и ветру! Оли удобно седи у Брислу и својим оценама кроји историју читавих нација. Пред Олијем министри клецају а новинари губе језик. Кнез Павле се сигурно мање презнојавао пред Адолфом него данашњи регенти пред Олијем. Какав пас - такав газда, што кажу Французи...
То откриће ме је сасвим пренеразило. Како сам могао да не знам ко је Оли Рен?
Ваљда зато што живим на Западу. Олакшавајућа околност. На Западу нико не зна за Олија Рена. Нити, рецимо, за Сержа Брамерца, који нам сада суди. А мало ко би знао да тачно одреди ко је Хавијер Солана, који нас је званично бомбардовао. Чекајте... Архитекта? Портпарол Олимпијског комитета?
Персонал надлежан за српска посла, и уопште за стварна посла Европске уније, уопште не улази у свест ни у видокруг становника западне Европе. Грађани земаља Европске уније углавном познају само локалне, т. ј. националне, министре и вође. Ретко ко може да именује бар једног земљака из Комисије. А та Комисија има моћ да на миг поништи све одлуке њихових одабраних парламената и руководиоца, као што својим оценама обликује судбину неке убоге Србије...
Ето објашњења моје амнезије: живим у савршено демократском друштву. Памтим све небитно, а оно битно потапам у муљ заборава. Зато је, ваљда, толико психоаналитичара око мене.