О Волкову (За Европу Нација)

Писац и сведок закулисних ратова

Напрасном ноћном смрћу, 14. септембра 2005, овај свет је напустио један од значајних књижевних сведока XX века. Свестрану каријеру Владимира Волкова није лако сажети.
Као писац, Волков се опробао у многим жанровима: од романа за омладину до научне фантастике, од трактата о стиху до метафизичких есеја, од биографије до памфлета и позоришних драма. Но Волков је пре свега познат као писац који је је најширу јавност франкофонског света упознао са стварношћу и техникама дезинформације и психолошког ратовања. Романи Преобраћање (Le Retournement), Свештениздајник (Le Trêtre) или Намештаљка (Le Montage, Награда за роман Француске Академије 1982.) објављени у суиздању Julliard-L'Age d'Homme, остали су запамћени још од осамдесетих година као својеврсне премијере у књижевности француског подручја.
Обавештајни роман је класично англосаксонски жанр — није без разлога Волков своју Намештаљку посветио Греему Грину. Но Волков је у своје шпијунске романе унео два кључна и оригинална елемента: животно искуство о кобним обманама које су растројиле његову домовину Француску, и ведро истинољубље Православља.
Писац је, са извесном кокетеријом, током целог живота одржавао магловите везе између своје приповедачке маште и доживљених збивања. Као обавештајни официр француске војске у Алжирском рату, он је учествовао у јединственом експерименту психолошког ратовања. Волков ће се касније често позивати на тај делотворни тренинг обавештајне — али и романсијерске — маште. Током наредних година је био сведок поклекнућа и дубоких раздора Француске око алжирског питања, као и идеолошког застрањења послератних нараштаја. Та болна искуства се у овом или оном облику преламају у свим његовим романима, нарочито у тетралогији Ћуди мора, најамбициознијем Волковљевом делу.

------------------------

Од стратегије до демонологије

Бројне реакције штампе и званичника након напрасне смрти Владимира Волкова показале су да је аутор Ћуди мора уживао дубок углед у француској јавности. По свему судећи, Владимир Волков ће у француској књижевној историји пре свега остати запамћен као вулгаризатор тајног рата, како га најчешће назива дневна и стручна штампа.
Све док учвршћује посмртну славу писца, таква карактеризација истовремено и упрошћава и умањује домет његовог дела. Наравно, епоха воли да повремено ”рехабилитује” по којег аутора обавештајних романа, попут Јана Флеминга или Џона Бјукена, но да ли Волков стварно припада том жанру?
Волковљева проза је увек прожета жељом да се докаже одређени поглед на свет, додуше више духовни него филозофски. Има доста (углавном лево) ”ангажованих” писаца које потомство најзад прихвати просто као — врсне писце. Но Волковљеве идеје не само што пркосе духу времена, већ му пркосе дрчно и упадљиво. Много је лакше индуковати лична убеђења писца из романа Владимира Волкова него, рецимо, из романа његовог узора Греема Грина.
Уопште узевши, Волковљев стил одише тематском и психолошком бистрином омладинске књижевности у којој је, под псеудонимом, испекао занат. Волков није писац потмулих стања духа. Небројене нијансе унутрашњег сазревања својих јунака он некако своди, но без карикатурисања, на седам елементарних боја. И сама појава ирационалног у његовом приповедању догађа се — рационално. А то је управо оно што његове романе чини тако пријемчивим. Нема већег уживања него кад нам приповедач најзамршеније ситуације реши звонко и јасно попут епиграма.
Тим начелима једноставности и сврсисходности, која га унапред дисквалификују код књижевних естета, Волков је додао и теоретски опус који на известан начин дуплира његов романескни рад. Своје чувене романе о хладном рату Волков је пропратио теоријом и типологијом дезинформације које је затим допуњавао искуствима из потоњег доба, нарочито из југословенске кризе коју је схватао као ”школски пример” медијско-политичке лажи. Међутим, и својом претераном систематичношћу, и професорским тоном, и прилично крутим шемама које је аутор покушао да примени на изразито гипки предмет проучавања, ти огледи не достижу квалитет књижевних дела која их илуструју.

Као што се то често дешава са врсним писцима, романсијер Волков је био проницљивији и суптилнији од Волкова-теоретичара. Кроз разне теме и епохе, од Царевих људи до Обруча, његово приповедање сеже к језгру: људском спасу. Не колективном, већ спасу појединца створеног по Божјем лику, и који, да би ту сличност остварио, мора да се отараси грозоморне маске коју су му друштво и власт наметнули.
Као сотериолошки приповедач, Волков уводи божју благодат чак и у ледени детерминизам тајног рата. Сходно православном учењу, благодат код њега није производ дела, али, услед западног васпитања и културе, она ипак к делу води. Свака се духовна промена у његовим романима изражава каквим заокретом фабуле. Ток збивања је као барометар надахнућа Волковљевих ликова. Да би се човек обожио, он мора да иступи из детерминизма, а свако такво иступање представља зачетак авантуре коју само писац, а не теоретичар, може дочарати. Има ли занимљивијег штива од приповетке о чуду?
И тако, од смутних времена до потајног грађанског рата који тиња у западном друштву, дилеме Волковљевог јунака остају увек исте. Сем што је XX век у стратегију спаса унео непојмљиву пометњу, прерушавајући Зло у привид прихватљивог, пожељног и доброг. А та лаж је у самом језгру велике идеологије минулог века — комунизма. Отуд и кључна појава дезинформације, коју Волков-теоретичар третира као банално, иако опако, оруђе власти (технику), док је Волков-романописац осликава као праву демонологију.

Занимљиво је да је Волков своје ремек-дело о моћи обмане написао тек након краја Хладног рата. У роману-катедрали Обруч, аутор истовремено ослобађа сву своју виртуозност приповедача и портретисте, и одговара на нека питања на која његови сопствени теоретски есеји немају одговора. (Није безначајно приметити да се у некрологу објављеном у Монду, гласнику владајуће мисли у Француској, не помиње тај обимни и кључни Волковљев роман...)
Фабула се, у пар речи, састоји у следећем: након личне трауме (агресије над вереницом), гувернер једног западноевропског Велеграда који врло личи на Барселону, решава да се, упркос свој удобности свог друштвеног положаја, па и својим либералним убеђењима, ухвати с ђаволом у коштац и да по сваку цену очисти стари град од олоши који га терорише. Уз помоћ пробране мреже савезника, опредељује се за војно опкољавање опасног периметра и филтрирање свих становника, уз дискретну ликвидацију најокорелијих криминалаца.
Упркос свом племенитом циљу, и антрополошкој исправности, тај ”пуч” се директно коси са свим табуима (т. ј. лажима и самообманама) демократског друштва, и одводи све учеснике у пропаст. Наравоученије је провидно: мангупи су у демократији заштићенији од честитих људи, и свака побуна против идеолошке самообмане и у корист природног поретка бива неминовно угушена од стране робова система који можда и не мисле другачије од самих побуњеника...
Ова изузетно дубока и сликовита студија система моралне инхибиције појединаца од стране медијског система у неку руку представља кондензат огледа о дезинформацији које је Волков сабрао у антологију Дезинформација — ратно оружје. Но она почива на метафизичким предпоставкама које се ни аутори из антологије, ни њихов приређивач, нису усудили да искажу: лаж без оправдања, зло зла ради.
У перспективи поменуте антологије, као и у потоњим Волковљевим огледима, дезинформација се, ма како опака, представља као средство одређене силе и воље: она је ратно оружје. Знајући то, можемо расправљати о оправдању и циљу таквог рата, али само оруђе на неки начин остаје изван расправе.
Но покушамо ли да на роман Обруч применимо шему дезинформационог циклуса коју је сами Волков одредио, наћи ћемо се у великој дилеми: где су наручиоци, извршиоци, циљеви и посредници обмане која читаву нацију паралише и спречава да се обрачуна с најочигледнијим облицима зла? Субверзивни рат с јасно одређеним фронтовима Сун Цуа, Чахотина и Форсајта овде је постао рат без фронта, т. ј. рат са расплинутим фронтом, фронтом који пролази кроз људе саме. Онај који се сукобљава с друштвеном лажи Велеграда не удара на поједини покушај субверзије: он удара на само ткиво постојећег поретка! Парадоксалног и самоубиственог поретка, но опет — поретка.
Да је покушао да у теорију преточи своје интуиције из Обруча, Владимир Волков би морао да се успне за ступањ више, да са стратегије пређе на теологију. То, на срећу, није учинио. Попут неколицине великих писаца, Волков је у сазревању свог стваралаштва доспео до оне тачке где је кроз роман пренео сазнања које ће разум исказати тек деценијама касније, ако му то уопште пође за руком.

Владимиру Волкову ће оспоравати дело због варљивог квалитета, романе каткад брзоплето написане и круту мисао у есејистици. Но то публику неће спречити да га чита и цени — због виртуозности пера, православне ведрине и ширине историјских перспектива у неколицини ремек-дела попут Ћуди мора. Спојене са смелошћу и отреситошћу Волковљеве личности, те врлине ће без сумње допринети обликовању једног од најлепших књижевних ликова послератне Француске.
Вјечнаја памјат!


Слободан Деспот

------------------------

Волков и Срби

Као Рус пореклом и православац, Владимир Волков је отресито стао уз српски народ од самог почетка грађанског рата. Више пута је ишао у Републику Српску, а из солидарности је долетео у Београд у пуном јеку бомбардовања. Природна наклоност се, међутим, код њега подудара и са сазнајним поривима: за Волкова, наиме, српски народ јесте жртва и заморче великог пропагандног рата који је у наредним годинама прерастао у оруђе светске власти. О овом „школском случају” Волков је написао и студију са сликовитим насловом: Дезинформација ухваћена на делу. Српским трагедијама у XX веку је посветио и два романа, Понор и Отмицу.
У антологији Дезинформација – ратно оружје (1986), Волков је изложио изворе и теоретску базу масовних манипулација које описује у својим романима. Иако се тај феномен, из разумљивих разлога, још увек систематски не узима у обзир у мас медијима, Волковљеви радови су ипак, захваљујући његовом приповедачком таленту, и у слабо обавештене главе убацили клицу сумње. Захваљујући њему, устаљене представе о рату у бившој Југославији више се не гледају као „гола стварност”, већ као „артефакти”, т.ј. у знатној мери инсценирани призори. А самим тим и одговорност за ту несрећу више не лежи само на „дежурном кривцу”, већ и на оном који га из неких непризнатих побуда таквим представља.
Тим својим радом, Владимир Волков је у рату 90-тих година за српски народ одиграо улогу кључног сведока пред светом, сличну оној коју је пре њега, у драматичнијим околностима, одиграо један Рудолф Арчибалд Рајс. Извесно је да ће Волковљев „закулисни” поглед знатно утицати на суд будућих генерација о савременим збивањима у нашем поднебљу.

------------------------




Related Tags: Деспотица