Смак (западног) света је иза нас
Смак (западног) света је иза нас
1.
Из дневника, 29. нов. 2005.
„Јутрос прва шетња по Берлину, под првим снегом. Сенка А. Х. још увек лебди над градом. Као да је крај априла 45... Под новом куполом Рајхстага кружна фото-изложба о историји немачког парламента. А. Х. се не појављује ни на једној слици! Боље нису могли обележити његово свеприсуство.
Потрошачка пошаст је све преплавила, с помало сумњивом ужурбаношћу. Последњи остатак гвозденог доба: блокови бетона и бодљикава жица око америчке амбасаде, на славном булевару Unter den Linden.
Каква иронија историје: 1980. стати под америчку заставу у овом граду значило је спас. А данас се спасиоци крију у бункеру...
Потресни музеј Зида на Чекпоинт Чарлију (Haus am Checkpoint Charlie). Зашто ме је — упитах се — толика сета обузела на овом месту? А онда схватих посматрајући фотографије свих тих људи снимљених тик након „великог скока“, израњављених или читавих. Сви су упијени, бледи, витки, буљави, напети као струне — још и не верују у срећу која их је задесила. Просто левитирају! — А онда фотографије истих десет година касније: банална западна средња класа. Кућа у предграђу, Фолксваген, кредити. У ствари: прескакање Зида беше последња прилика дата белим Европљанима да се бију за голи живот, свесно и херојски, у недвосмисленој борби и за недвосмислено праву ствар. Таква прилика им се вероватно више никад неће пружити. Читаве породице су се уздавале у трошне руком копане тунеле, у крпљене луфт-балоне... Комунистичко зло мора да је било изнад сваког замисливог зла, кад су се толико упињали да му измакну! Да ли су их „тамо“ стварно пекли на жару, или је чар овог света „овде“ била јача од минских поља?
А тај отужни укус гвожђа на језику, откуд сад он? Ево, нагађам: од тог силног накажења човека од стране механике: тенкови, бодљикаве жице, струја, аутоматске сачмарице, камиони, бетонски блокови; немогућа савијања у преуређеним гепецима, резервоарима за гориво, лажним коферима. Као да није музеј, већ какав индустријски ”хепенинг”: људско месо покорено механиком која га меси, савија и черечи. Ради спаса пред још гором механиком: не више физичком, него духовном...
А сасвим на крају, парадоксално откриће: пад Зида није уродио најављеним плодовима. Иако су симболи капитализма преплавили Исток, заправо је комунистичка депресија окупирала Запад. Видим људе без видика, утучене, тихе на јавним местима. Зар није тако било под Хонекером?
Да, ова нација је стварно збрисана 1945. Народ замењен сопственим сенкама. Које су, од 1989, широм отвориле врата Азији (с вампирском надом да ће их турска крв оживети?). Кали-Југа...“
2.
О теми ”шта је Запад” вреди писати обилну књигу — или ништа. А ко је буде писао, писаће је са Запада, т.ј. у западној кући, са западним рачунаром и, вероватно, западном вером да ће његово слово нешто изменити или разјаснити.
Чему труда кад је све јасно? Запад више нема географије. Запад је антрополошко обележје нове људске врсте која не може да живи без индустријско-енергетских помагала као што рибе не могу да дишу ван воде. У Запад се данас уливају горњи слојеви свих „варварских“ народа све док се, захваљујући олакшаним комуникацијама, тај горњи слој не стабилизује и поравна широм планете. Уколико каква озбиљна непогода тај процес не заустави у току.
Западу није важно ко му носи барјак. Прекјуче Рим, јуче Француска и Британија, за њима накратко Немачка, данас Америка, сутра Кина.
Запад је јединствени облик друштвеног уређења који је на најпрактичнији начин решио сукоб између људског сна о слободи и људске потребе безбедности. Између слободе и ропства. Запад је први и једини искључио светињу из игре и установио да човек може да живи само од хлеба.
Запад је рођен под стопама Александра и његових Македонаца, који су промишљеном тактиком, сврсисходном опремом и вером у овоземаљску моћ човека поробили древна и милионска царства утромљена у божанском снатрењу. Ко на овом свету потеже мач, тај ће кад-тад поклекнути пред неким западним Александром. Јер Запад је сав у том ходу и сваку пертлу је том ходу прилагодио. Запад се не саплеће о дуге ризе и не преноси иконе и старе књиге преко Проклетија.
Ако неко на историјском бојишту и победи Запад — то ће само значити да се Запад преселио у њега. Јер за власт над милионским масама без Бога и нема другог обрасца сем западног. Последња записана мисао покојног Зиновјева: ”Проблем није демократија, диктатура, комунизам, итд. Проблем је владати заједницом од милијарду људи”.
3.
Запад — то смо и ми сви. Одавно више не постоји никакав незападни модел друштва на кугли земаљској. Запад је и у Ирану, где се под дебелим велом носе мини-сукње. Запад је свуда.
А пошто је свуда, то је и слободан да своје краке испружи на све стране, да из растегне до краја. Отуд ова осионост коју ми искушавамо као нација, а коју грађани Запада трпе као појединци, свак у свом кутку.
Запад је, као дом логоса и хришћанства (црквени Оци бејаху углавном Ромеји, т.ј. Римљани, и православље је рођено у римском царству), пружио човеку невероватну прилику да поразмисли својом главом и постане свестан себе. А онда му је рекао: бирај! Самоћу и истину или крдо и лаж?
Избор је остао непромењен. Претежак, али постоји као нигде и никад другде. Где је ико рођен од никог могао постати неко, ако не на Западу?
4.
О томе писати је залудно, рекох, јер све се већ зна. То што видимо Млечни Пут на небу не значи да смо ми изван сазвежђа. У њему смо, нешто по страни, и стога га можда боље уочавамо. Викати да то све нема везе с нама и да нас сазвежђе шута и дави не би имало смисла.
И тако сам, уместо промишљеног огледа који би приличио, на питање ”шта је Запад” одговорио с неколико редака из дневника и овим белешкама. Тема је толико дубока да јој треба прићи или сасвим сталоженом мишљу, или истином срца. Когод је видио Берлин и осетио дух тог града, схватио је и трагедију Запада. Та цивилизација се урушила, попут црне рупе, ту негде између Вердена 1917. и Берлина 89. Зид који ју је делио напола истовремено јој је давао и веру у сопствену исправност — и сопствено постојање. Попут корсета на сломљеној кичми. Сад се тај Зид срушио, остаје само сенка, празна структура помахнитала без људи.
5.
Несрећа нам је данас што смо православни Словени — а за сутра је то, можда, управо кључ. Јер овај, горе описани Запад, структура без Бога и стога без људи, тек се код Достојевског видео у огледалу. А за Достојевским иђаше сила блиставих умова које је само Револуција успела да на неко време ућутка. Но, ето, пророчки глас им се и из гроба чује, остављајући нам као утеху да све што се дешава — мора бити тако:
„Игнорисање људске личности, нехај према савести другога, насиље према човеку, према племену, према свету је укорењено и неуништиво својство романских раса, које се посебно исказало у значајним датумима римске империје, француске централизације, у освајачким ратовима католичке реакције и прве револуције, у реду језуита, у инквизицији, у социјализму. Свуда и вазда, са крстом или топовима, под заставама републике или орловима Цезара, у име различитих истина у различита доба, народи који су осетили у својим жилама римску крв кретали су на друге мирне народе да би их, не загледајући им се дубоко у душу, натерали да прихвате форме њиховог мишљења, њихове вере, њиховог друштвеног уређења. Безобзирност према човеку и неспособност да се он схвати, заједно с великом способношћу за организацију друштва, начинила је те народе налик цементу, који повезује у велику целину друге делове, понекад много драгоценије, но увек далеко ситније.”
(Василиј В. Розанов, Легенда о Великом Инквизитору (из истоименог зборника), ЦИД, Подгорица, 1998, стр. 252.)
Страшан, правични суд Розанова. Али ко би данас могао рећи: то се на мене не односи?
Слободан Деспот
1.
Из дневника, 29. нов. 2005.
„Јутрос прва шетња по Берлину, под првим снегом. Сенка А. Х. још увек лебди над градом. Као да је крај априла 45... Под новом куполом Рајхстага кружна фото-изложба о историји немачког парламента. А. Х. се не појављује ни на једној слици! Боље нису могли обележити његово свеприсуство.
Потрошачка пошаст је све преплавила, с помало сумњивом ужурбаношћу. Последњи остатак гвозденог доба: блокови бетона и бодљикава жица око америчке амбасаде, на славном булевару Unter den Linden.
Каква иронија историје: 1980. стати под америчку заставу у овом граду значило је спас. А данас се спасиоци крију у бункеру...
Потресни музеј Зида на Чекпоинт Чарлију (Haus am Checkpoint Charlie). Зашто ме је — упитах се — толика сета обузела на овом месту? А онда схватих посматрајући фотографије свих тих људи снимљених тик након „великог скока“, израњављених или читавих. Сви су упијени, бледи, витки, буљави, напети као струне — још и не верују у срећу која их је задесила. Просто левитирају! — А онда фотографије истих десет година касније: банална западна средња класа. Кућа у предграђу, Фолксваген, кредити. У ствари: прескакање Зида беше последња прилика дата белим Европљанима да се бију за голи живот, свесно и херојски, у недвосмисленој борби и за недвосмислено праву ствар. Таква прилика им се вероватно више никад неће пружити. Читаве породице су се уздавале у трошне руком копане тунеле, у крпљене луфт-балоне... Комунистичко зло мора да је било изнад сваког замисливог зла, кад су се толико упињали да му измакну! Да ли су их „тамо“ стварно пекли на жару, или је чар овог света „овде“ била јача од минских поља?
А тај отужни укус гвожђа на језику, откуд сад он? Ево, нагађам: од тог силног накажења човека од стране механике: тенкови, бодљикаве жице, струја, аутоматске сачмарице, камиони, бетонски блокови; немогућа савијања у преуређеним гепецима, резервоарима за гориво, лажним коферима. Као да није музеј, већ какав индустријски ”хепенинг”: људско месо покорено механиком која га меси, савија и черечи. Ради спаса пред још гором механиком: не више физичком, него духовном...
А сасвим на крају, парадоксално откриће: пад Зида није уродио најављеним плодовима. Иако су симболи капитализма преплавили Исток, заправо је комунистичка депресија окупирала Запад. Видим људе без видика, утучене, тихе на јавним местима. Зар није тако било под Хонекером?
Да, ова нација је стварно збрисана 1945. Народ замењен сопственим сенкама. Које су, од 1989, широм отвориле врата Азији (с вампирском надом да ће их турска крв оживети?). Кали-Југа...“
2.
О теми ”шта је Запад” вреди писати обилну књигу — или ништа. А ко је буде писао, писаће је са Запада, т.ј. у западној кући, са западним рачунаром и, вероватно, западном вером да ће његово слово нешто изменити или разјаснити.
Чему труда кад је све јасно? Запад више нема географије. Запад је антрополошко обележје нове људске врсте која не може да живи без индустријско-енергетских помагала као што рибе не могу да дишу ван воде. У Запад се данас уливају горњи слојеви свих „варварских“ народа све док се, захваљујући олакшаним комуникацијама, тај горњи слој не стабилизује и поравна широм планете. Уколико каква озбиљна непогода тај процес не заустави у току.
Западу није важно ко му носи барјак. Прекјуче Рим, јуче Француска и Британија, за њима накратко Немачка, данас Америка, сутра Кина.
Запад је јединствени облик друштвеног уређења који је на најпрактичнији начин решио сукоб између људског сна о слободи и људске потребе безбедности. Између слободе и ропства. Запад је први и једини искључио светињу из игре и установио да човек може да живи само од хлеба.
Запад је рођен под стопама Александра и његових Македонаца, који су промишљеном тактиком, сврсисходном опремом и вером у овоземаљску моћ човека поробили древна и милионска царства утромљена у божанском снатрењу. Ко на овом свету потеже мач, тај ће кад-тад поклекнути пред неким западним Александром. Јер Запад је сав у том ходу и сваку пертлу је том ходу прилагодио. Запад се не саплеће о дуге ризе и не преноси иконе и старе књиге преко Проклетија.
Ако неко на историјском бојишту и победи Запад — то ће само значити да се Запад преселио у њега. Јер за власт над милионским масама без Бога и нема другог обрасца сем западног. Последња записана мисао покојног Зиновјева: ”Проблем није демократија, диктатура, комунизам, итд. Проблем је владати заједницом од милијарду људи”.
3.
Запад — то смо и ми сви. Одавно више не постоји никакав незападни модел друштва на кугли земаљској. Запад је и у Ирану, где се под дебелим велом носе мини-сукње. Запад је свуда.
А пошто је свуда, то је и слободан да своје краке испружи на све стране, да из растегне до краја. Отуд ова осионост коју ми искушавамо као нација, а коју грађани Запада трпе као појединци, свак у свом кутку.
Запад је, као дом логоса и хришћанства (црквени Оци бејаху углавном Ромеји, т.ј. Римљани, и православље је рођено у римском царству), пружио човеку невероватну прилику да поразмисли својом главом и постане свестан себе. А онда му је рекао: бирај! Самоћу и истину или крдо и лаж?
Избор је остао непромењен. Претежак, али постоји као нигде и никад другде. Где је ико рођен од никог могао постати неко, ако не на Западу?
4.
О томе писати је залудно, рекох, јер све се већ зна. То што видимо Млечни Пут на небу не значи да смо ми изван сазвежђа. У њему смо, нешто по страни, и стога га можда боље уочавамо. Викати да то све нема везе с нама и да нас сазвежђе шута и дави не би имало смисла.
И тако сам, уместо промишљеног огледа који би приличио, на питање ”шта је Запад” одговорио с неколико редака из дневника и овим белешкама. Тема је толико дубока да јој треба прићи или сасвим сталоженом мишљу, или истином срца. Когод је видио Берлин и осетио дух тог града, схватио је и трагедију Запада. Та цивилизација се урушила, попут црне рупе, ту негде између Вердена 1917. и Берлина 89. Зид који ју је делио напола истовремено јој је давао и веру у сопствену исправност — и сопствено постојање. Попут корсета на сломљеној кичми. Сад се тај Зид срушио, остаје само сенка, празна структура помахнитала без људи.
5.
Несрећа нам је данас што смо православни Словени — а за сутра је то, можда, управо кључ. Јер овај, горе описани Запад, структура без Бога и стога без људи, тек се код Достојевског видео у огледалу. А за Достојевским иђаше сила блиставих умова које је само Револуција успела да на неко време ућутка. Но, ето, пророчки глас им се и из гроба чује, остављајући нам као утеху да све што се дешава — мора бити тако:
„Игнорисање људске личности, нехај према савести другога, насиље према човеку, према племену, према свету је укорењено и неуништиво својство романских раса, које се посебно исказало у значајним датумима римске империје, француске централизације, у освајачким ратовима католичке реакције и прве револуције, у реду језуита, у инквизицији, у социјализму. Свуда и вазда, са крстом или топовима, под заставама републике или орловима Цезара, у име различитих истина у различита доба, народи који су осетили у својим жилама римску крв кретали су на друге мирне народе да би их, не загледајући им се дубоко у душу, натерали да прихвате форме њиховог мишљења, њихове вере, њиховог друштвеног уређења. Безобзирност према човеку и неспособност да се он схвати, заједно с великом способношћу за организацију друштва, начинила је те народе налик цементу, који повезује у велику целину друге делове, понекад много драгоценије, но увек далеко ситније.”
(Василиј В. Розанов, Легенда о Великом Инквизитору (из истоименог зборника), ЦИД, Подгорица, 1998, стр. 252.)
Страшан, правични суд Розанова. Али ко би данас могао рећи: то се на мене не односи?
Слободан Деспот
Articles
Aucun commentaire:
Enregistrer un commentaire