Момокапоризација

Photo © Slobodan Despot 2005

In memoriam Момо Капор (1937-2010)

Момо Капор је преминуо 3. марта у Београду од тешке болести. Седамдесет година, безмало, након првог састанка са смрћу приликом савезничког бомбардовања Сарајева, кад му је мајка погинула штитећи га својим телом. Седамдесет наградних година, обележених сјајем и носталгијом. Зашто ти, мајко, а не ја?
Као сви срећници којима је дата друга шанса, потрудио се да не протраћи ни тренутка поклоњеног му живота. Беше сликар и илустратор, с бриљантним и лаким талентом. Перо југословенског Коктоа, а кичица Редона са приступачнијим симболизмом и заводљивијим лицима. Француска му беше не само уметничка отаџбина, већ и идеал слободе у коју су источни Европљани последњи још веровали.
Беше путописац и хроничар старог кова. Упијао је, попут спужве, попут Сименона, мирис и дух свих места и људи о којима је писао.
Беше сценарист и драматург пун духа.
Беше, најзад, и писац, толико обдарен, толико пун благодати да је требало дуго времена пре него што је озбиљно схваћен. Колико је љубомора и зависти прогутано док савременици најзад нису признали величину тог мангупа коме су перо и оловка тако лако јурили по хартији.
Беше заводљив. Беше духовит. Беше пијан и очајан. Беше испуњен. Беше меланхоличан. Зашто ти, мајко, а не ја?

Имао сам срећу да му будем преводилац, а затим и издавач. Превођење Капора било је права сласт. Није писао за ерудите. Свака његова књига могла је да иде као фељтон у новинама. Језик му је био једноставан, изуми и комичне ситуације вребали су иза сваког пасуса, тако да сам у виду мамца, да бих брже радио, десну страну књиге прекривао белим листом док сам преводио леву... Скицирао је свакодневицу живахним и никад осорним духом, налазећи покоју радост у свакој перипетији. У оловним годинама комунизма Капор је своју дисиденцију истицао на најотменији начин: духом а не политиком. Градитељима светле будућности одговарао је слашћу тренутка који пролази, а идеолошки пуританизам је обесмишљавао култом лепоте и уживања. Никад у отвореном сукобу с влашћу, али увек са ироничном дистанцом, оном дистанцом која одваја епикурејца од тартифа. Капорово класично одело - тегет блејзер, избледеле фармерице и мокасине - преузето од англосаксонских заводника, беше барјак његове дискретне побуне против система који је почивао на неотесаности и медиокритету. Његова боема беше нешто више од животног стила: прави друштвени контрапројекат, неопходан у времену када су пројекти нехумани и изопачени. Колико нам је само свежег ваздуха пристигло кроз његове књиге, од Провинцијалца и Фолираната до Елдорада, преко Књиге жалби, Доживљаја једне Ане, Зое, Уне, Од седам до три... Толико приручника за мангуплуке који су нам објашњавали да ништа није баш толико озбиљно, те да прво ваља од сопственог живота направити ремек-дело, пре него што кренемо да исправљамо туђе. Момин опуштени хумор говорио је језиком гностика и свих усамљених трагатеља за слободом: ако постоји рај на овом свету, он је овде и сада, у твом срцу а никако сутра и негде...
У Зелену чоју Монтенегра, која сведочи о његовом уметничком братству са Зуком Џумхуром, Момо је уградио прави манифест тог боемства које је од ничега знало да створи царства. Ту откривамо како двојица обешењака умножавају дејство алкохола буљећи у веш-машину док пију, или како, лежећи у врту мостарског имама, потплаћују дерана да им „свира“ премештајући облутке у жуборећем потоку... Дендизам сиротиње и суптилна провокација под режимом у ком је простаклук био норма.

Момин одлазак је сличан одласцима из дивне Брасансове песме „Другари прво“: кад би неки од њих упао у реку смрти, „никад ама никад / његова рупа у води није се затварала”. Био је сведок једног доба - доба између ’45. и пада Берлинског зида - које нам више није ни схватљиво, са својим хладним ратовима, окамењеним друштвима, апсурдним социјализмом, али и бригом о култури и обиљем времена с којим се располагало. A заступао је, пре свега, један став према животу који делује још ексцентричније данас него што је био тада: неки иронични нехај за све оне менталне уштогљености које потпадају под категорију „политички коректног“. Увек је умео да расчлани слово од духа, и увек је бирао ово последње.
У време распада Југославије и сурове блокаде (данас пажљиво забашурене) коју је „међународна заједница“ - читај: Запад - наметнула Србији, Момо је водио надреалистичку хронику тих година усамљености и одрицања, просто насловљену „011“ као позивни број Београда. Негде 1992. или 93. превео сам неколицину тих предуховитих памфлета који су се велелепно спрдали са „хуманитарним“ лицемерјем, уз весело презирање смрти. (Неколико година касније, Капор је објавио и збирку ратних приповедака под насловом Смрт не боли.) Те текстове сам прочитао приликом неке вечере кружоку књижевника који су били начелно доста наклоњени „српској ствари“. Наклоњени, но ипак Швајцарци. Или Французи... Углавном, стандардно ишлифовани у „великом западном лечилишту“, како је Едвард Лимонов окарактерисао друштво у коме живим.
Након читања угледах лица издужена неверицом, малтене увређена. Како је неко могао, поткрај ХХ. века, да се спрда са моралом и смрћу, попут каквог Бокача? (Тада схватих зашто су Западњаци тако целовито и спонтано стали на страну Словенаца и Хрвата у нашој свађи: просто јер ови, или бар њихова елита, уопште нису имали хумора.)
Момо се није освртао на то. Спрдао се чим је год хтео! Једне вечери нас је у пустом и огољеном ресторану београдског „Паласа“, у најцрње доба ембарга, до суза и до зоре засмејавао трачевима о политичком и интелектуалном свету престонице. Црвена ролка је буктала над тамним блејзером са сребрним дугмићима, осветљавајући бледа лица доконих келнера, међу којима је било ко зна колико доушника...
Другом приликом је одржао незабораван „one man show“ који је довео до претварања његовог имена у супстантив, знак тријумфалног уласка у пантеон савременице, уз господу Гиљотена, Фрижидера, Жилета и Браунинга... Ту парадоксалну и настрану климу деведесетих сам описао у једном писму Хуану Асенсију које је овај објавио на свом блогу Stalker.
Ствар се одвила за време Сајма књига у Београду. Директор Сајма, покојни Огњен Лакићевић, други легендарни лик београдског културног живота, доделио је награду Мири Марковић, роспији која не само што је била свемоћна супруга председника Милошевића, већ се још и бавила белетристиком, са конформизмом и надутошћу веома налик стилу једног Бернар-Анри Левија. Своје чланке је, наравно сабирала у књиге које су „обавезно“ заслуживале све могуће награде. А ево и наставка:
„Шта је могао издавач, па макар био и београдски цар, него да јој дода награду? Те вечери смо седели у Клубу књижевника када се Момо Капор појавио с очигледном намером да зачикава свог пријатеља Огњена. Истакнути уметник, слободан дух, ненадмашни козер и хумориста, Капор је те вечери сатрео свог пријатеља, придајући добитници Сајамске награде књижевне врлине које она наравно није поседовала. Цео ресторан, све са полицајцима, шпијунима и доушницима, тресао се од смеха. Те ноћи мој пријатељ Ивон, Француз с којим сам делио собу у „Паласу“, није могао да заспи од кикотања. Неодољиви смех га је морио до зоре. „Какав мангуп тај Капор! Какав отров!“ - понављао је. Те ноћи је Ивон обогатио француски језик новим глаголом и именицом: „момокапорисати“ и „момокапоризација“. О тој вечери и дан-данас свима прича, иако је прошло десет и више година...“
(Замишљам како би данас прошло неко спадало које би код „Максима“ јавно забављало госте спрдајући се са потпетицама ситног Саркозија или танким гласићем његове супруге-певачице....)

Le Mystère Chlomovitch

Његова танана, сименоновска реконституција опскурног живота најчудеснијег колекционара слика ХХ века беше један од првих наслова моје издавачке куће Xenia. Саме околности и последице објављивања Досијеа Шломовић на француском заслужиле би читаву књигу. О томе ћу другде. У мојим фијокама сад чекају објављивање преводи Уне и Хронике изгубљеног града, два ремек-дела које би многи светски романописци пожелели да уврсте у своју библиографију.
Момо Капор је сахрањен у алеји Великана Србије. Мангуп у фармеркама из шездесетих остварио је своју судбину, тријумфални лук овенчан, као оно када сам га фотографисао у његовом атељеу, његовом тајном мантром: NOSTALGIA.
Зашто ти, мајко, а не ја? Данас Момо најзад зна одговор.

(са француског превео аутор)