Теодора Тара

Прочитах ”Месечеву росу” Теодоре Таре. Радознало уживање се преточило у нестрпљење, а најзад у разочарење. Тај низ ”окултно” повезаних астролошких кућа-приповедака лепо почиње. Ангора, Бајазит, Тамерлан, Оливера, Ангелина, Деспот Стефан, па затим Јелена. Велика, непозната збивања, снажни ликови, продорни описи. Али роман без драматургије!Низ езотеријских слика са симболима који их међусобно вежу. У сликарству би било занимљиво, или као поетски циклус. Али од романа, или низа прича, очекујемо нешто друго. Очекујемо фабулу а ње нема.

Мана својствена езотеријској литератури: нема фабуле. Драма је егзотерична. Езотерија се не отелотворава кроз чинове, већ стања духа и свести. Како то покренути, ставити у погон, да постане прича? И тако нам свака страница ”наговештава” да ће нешто да се деси, неки кључ да искрсне, а после друге трећине књиге схватамо да заплета неће бити.

Можда је аутор требало да убаци неки везни лик чија би нас судбина водила кроз тај непознати, опчињавајући почетак 15. века. Али тада би езотеријска архитектура била потиснута у позадину. Зато смо остављени да стојимо и цептимо на ивици неког света који би стварно могао да нас очара.

При том запињем за језичке новотарије (”издешавало”, ”изнашло”) и психолошке анахронизме : појава ”романтичне” љубави 4 века пре романтизма, te ”борца за људска права” (стр. 157) кад о овима нико није ни мислио, па онда Јеленина писма, сасвим савремена у изразу и тону. (Постоје ли? Ако да, како су препричана?)

У перспективи превођења за западну публику две главне мане књиге су 1. споменуто одсуство фабуле; 2. претерано, помало наивно истицање српских врлина (храброст у боју, цивилизованост, писменост, пожртвовање, бистрина ума, итд.) То пролази код нас — неће проћи код читаоца који су дубоко антисрпски условљени. Ту нашу силу је Црњански суптилније опевао и уткао у свој роман ”Сеобе”.

Укратко : ”Месечева Роса” ми је отворила апетит, али га није и утолила.