Разговор с Ериком Вернером

Велики Инквизитор против хришћанске модернe: борба на смрт апсолутне власти и апсолутне слободе
Разговор с Ериком Вернером.

СД : Познати сте као рационалан мислилац, или чак рационалиста, либералних начела. У досадашњим књигама Ви сте се углавном бавили питањима политичке филозофије. Ваша упоришта у тим делима су филозофи попут Макијавелија, Клаузевица, Рејмона Арона или Карла Шмита. У својој новој књизи, пак, обрађујете проблем поруке хришћанства – и тиме изненађујете и бацате у недоумицу своју досадашњу публику. Зашто сад једна таква књига?

ЕВ: Не волим много тај израз „порука хришћанства“. По мени хришћанство не носи поруку већ нешто друго: живу реч. Хришћанство утемељује нарочити однос човека ка речи. А чему сад ова књига? У извесној мери управо ради провере сопствених убеђења по том питању. Ја нисам нити стварни верник, нити стварни агностик. Пре бих био агностик, рекао бих сада, а опет и прилично ревностан верник, двоструки чак верник, пошто најчешће идем на мису, а истовремено ми се дешава да присуствујем и протестантском обреду – кад могу рачунати да ће пастор нешто паметно рећи. То је парадоксално: најчешће се управо супротно подразумева. Људи се изјашњавају углавном као верници, али без верских активности! Други парадокс, бар наоко, јесте да ме мој нагонски агностицизам нимало не спречава да се истовремено осећам врло близак хришћанству. Многи кажу: или си хришћанин или безбожник, тешко да можеш бити и једно и друго. Но ја релативно добро подносим ту своју ситуацију. Пре свега зато што сам престао да поистовећујуем хришћанство са прихватањем одређених догми. Тако бих сажео свој лични развој током поледњих петнаестак година.

СД: Како бисте онда окарактерисали свој приступ?

ЕВ: Тачно је да се бавим верским питањима, али то чиним с периферије, т.ј. полазећи од историје идеја, филозофије и књижевности. Не иступајући, дакле, из своје струке. Притом, човек би се могао запитати где је центар а где периферија. Управо сам одредио хришћанство као религију речи. Реч – збори, а самим тим што збори она се преноси на друге, који је усвајају да би је предали другима, итд. Тако то иде. У тој перспективи, разлика између светиње и световног навелико губи смисао. Исто је и са сукобом између вере и разума. Формула credo quia absurdum (верујем јер је апсурдно) можда важи за традиционалне теолошке конструкције (Никејски символ вере и др.), али само Јеванђеље не зна за такве конструкције. Ја лично не видим ништа апсурдно или ирационално у Јеванђељима. Она ми напротив делују сасвим јасно и прозрачно. Не треба нам никакво помоћно осветљење да бисмо их схватили. Довољно их је читати отприлике као било који други текст. Јеванђеља су текстови као и сви други. Велики текстови, наравно, и сасвим извесно надахнути текстови, али исто би се могло рећи и о трагедијама Софокла, песмама Бодлера, романима Пруста и Достојевског. Општа црта свих тих текстова јесте да обнављају наше поимање човека и стварности.

СД: У Старом Завету дом ропски означава Египат фараона. Бог се обраћа јеврејском народу и саопштава му : „Ја сам Господ Бог твој, који сам те извео из земље Мисирске, из дома ропскога“ (5. књига Мојсијева, 5,6). У ком смислу Ви користите тај симбол?

ЕВ: Ту полазим од једне опаске француског филозофа Алена Безансона (Alain Besançon) у предговору посмртној књизи Жака Елила (Jacques Ellul), Ислам и јудео-хришћанство. У вези с исламом, Безансон напомиње да кад ислам говори о Богу творцу, он сасвим запоставља чињеницу да се Бог Старог Завета представља као ослободилац свог народа. Та појединост га просто не занима, зато је и оставља по страни. Тај заборав јесте елоквентан, јер осветљава дубоки став ислама према јеврејству и хришћанству. Ислам је реакционарни склоп, реакционаран по томе што реагује против еманципаторског процеса с којим се поистовећује јеврејска Библија, а за њом и Јеванђеље. Он иште повратак у земљу Мисирску, у дом ропски. Ислам заправо јесте дом ропски. Он је савремена реконституција тог заточеништва, додуше у још тежем облику. Стога се не треба чудити популарности ислама у нашем времену. Многи људи наиме сањају само о томе: повратку у дом ропски. Слобода им је дојадила и гледају како да је се отарасе. Нема проблема: ислам ће их спасти од тог бремена. Он им нуди све што прижељкују: строге законе и страховите казне за оне који их крше. И властодршци су заинтересовани: ислам им олакшава посао, то је идеологија која им годи.

СД: Поднаслов Ваше књиге гласи: одговор Великом Инквизитору. Ко је Велики Инквизитор?

ЕВ: Велики Инквизитор је глобални појам који означава савремену западну номенклатуру, оно што је Александар Зиновјев називао наддруштвом илити надвладом. Велики Инквизитор наравно нема никакве везе са традиционалним легитимним Господаром. То је једна сасвим различита фигура. Велики Инквизитор је типичан производ модерне, рекао бих чак и позне модерне, оне која непосредно претходи преласку у постмодерну, али која се заправо отеже у бескрај, као што то објашњавам у својој књизи. То је облик који власт поприма у овом ступњу развоја човечанства, у тој претпоследњој етапи обележеној глобализацијом свих размена, масовном планетарном емиграцијом и свеопштом несигурношћу. Великог Инквизитора не ваља поистовећивати ни са Макијавелијевим Владаром. Велики Инквизитор јесте, попут Владара, човек власти, он иште власт ради власти, но методе су му сасвим различите од Владаревих. Главно оруђе му је привреда: хлеба и игара. Он поспешује развој производње и потрошње, верујући да ће људи тако бити поткупљивији. То и није тако лоша рачуница, само што жеље увек расту брже од средстава њиховог задовољавања. Елем, људи никад нису сасвим задовољни оним што им се нуди. Увек налазе разлога да гунђају. Економски развој се спотиче и о извесне препреке, између осталог еколошке природе. Легитимни традиционални Господар и Макијавелијев Владар никад нису били суочени с том врстом проблема.

СД: Како гласи одговор тој немани?

ЕВ: Привредни систем у ком је све подређено производњи није сам по себи веома трајан. Веома брзо достиже ступањ исцрпљености, а затим по правилу следи имплозија, као што је установљено 1989. у источној Европи. Иста судбина једног дана сасвим вероватно очекује и Запад: имплозија, урушавање. Садашња економско-еколошка криза је један од предзнака. Да би човек дошао до хлеба, треба претходно да схвати да се управо не живи само од хлеба. То је окосница свега. Економија није сама себи темељ, кобна је грешка у то веровати. Грешка је и веровање да је она сама себи довољна. Није сама себи довољна. Велики Инквизитор то добро зна, није глуп. Но он живи из дана у дан те није нарочито мотивисан да се поправља. Гесло му је: „после мене потоп“.

СД: Зашто се онда уопште трудимо да му одговоримо?

ЕВ: Ми се заправо не обраћамо Великом Инквизитору, већ његовим жртвама, жртвама и преваренима који су слободу разменили за хлеб. Трудимо се да их разуверимо, да им докажемо како су упали у магарећу работу. Трудимо се... Слаба је вероватноћа да ће нас чути, али опет покушавамо. Па куд пукло.

СД: Пореклом сте из протестантске средине, али сте прешли у римску цркву. Још увек похађате мису по традиционалном обреду, а истовремено у својој књизи најављујете обуставу свих обреда, светиња и светилишта и прелазак на непосредно општење с Оцем кроз живу реч. Како повезујете те супротности?

ЕВ: Морамо проширити проблем. Проблем је овај: какво место заузима традиција у пост-традиционалном поретку у ком је човек достигао самосталност (или почиње да је достиже)? Тај проблем је први пут поставио Софокле у V. веку пре н. е. својом критиком Едиповог лика. Едип је наиме решио да одбаци традицију, и то безрезервно. Он хоће да буде сасвим самосталан, али за ту самосталност није спреман, што се да закључити из саме његове приче. Хтео је да форсира судбину, и лоше је свршио. Из тога би се могло закључити да би најбоље било да човек одустане од сваког облика самосталности и да се врати ка традиционалним вредностима. То је традиционалистички став који заступа пророк Тиресија у Софокловом комаду. Сам аутор је међутим опрезнији. Он у начелу није против самосталности, али сматра да се самосталност тек постепено постиже. То је дуготрајни подухват. Човек ће, дакле, још извесно време морати да се подупире извесним елементима традиције. Једног дана ће моћи да их се сасвим ослободи, али засад не. Још није зрео за то. Ради се о проблему зрелости, а могли бисмо рећи и духовног узраста. Човек мора још да расте, иначе ће га сустићи Едипова судбина. То је Софоклов став, с којим сам углавном сагласан. У расправи између Едипа и Тиресије, ја без оклевања стајем уз Едипа. У основи је он у праву, а не Тиресија. Будућност му припада. Али опет пазим да се сасвим не одвојим од традиције, јер она још увек има своју сврху. Она баштини и чува неке важне одреднице. Но ја традицију наравно не апсолутизирам.

СД: Да ли традиционалне цркве, са својим ритуалима, предањима и јерархијама, по Вама још имају смисла?

ЕВ: Хришћанство се данас поистовећује са хришћанском модерном, т.ј. оно живи самосталним животом. Данас се хришћанска пракса у великој мери развија изван традиционалних институција. Под хришћанском праксом подразумевам помагање ближњима (у широком смислу), али и друге активности везане за живу реч, нпр. психологију и психијатрију. С те тачке гледишта стварно можемо да се запитамо: имају ли традиционалне црквене заједнице још икаквог смисла? По мом мишљењу, имају. Одржавају везу с прошлошћу. Још је прерано, као што смо видели, да би Едип могао да се реши традиције. Стога је и потребно очувати одређену везу с прошлошћу. То и јесте улога традиционалних цркава. Но то је осетљива улога. Споменули сте ритуале и предања. Ритуали ми лично не сметају, чак ми и годе, у сваком случају више него церемонијали без икаквог ритуала у којима било ко чини било шта. То уопште не волим. Али не волим ни супротни став, онај који све своди на ритуале, који их фетишизира, на неки начин, као да се Реч отелотворила само зато да би омогућила одређеним људима да обављају одређени број репетитивних радњи (што је сама дефиниција ритуала). Ритуали имају смисла само уколико нам помажу да ритуале превазиђемо. Исто вреди и за догме. Догме имају смисла само уколико омогућавају превазилажење догми.

СД: А уколико то не омогућавају?

ЕВ: У том случају – нестају. Хана Арент то врло добро објашњава кад пише о смрти Бога. Бог наравно није мртав, тај појам ништа не значи, али начин на који смо вековима представљали Бога више није убедљив. Сасвим се слажем с овом опаском. Догме ће опстати, ако опстану, само уколико буду примане за оно што јесу, т.ј. просто симболични облици, т.ј. метафоре. Као симболи или метафоре оне упућују на нешто што је изван њих, т.ј. управо на оно што симболишу. Јер иза симбола увек стоји и стварност коју заступају. К тој стварност ваља тежити — т.ј. ка речи. Нова хришћанска реч се навелико заснива на тим начелима.

СД: На Западу су све осетнија страховања за голи опстанак цивилизације коју је Запад основао. Безочно експлоатисање природних и људских богатстава планете узрокује свакојаке катаклизме и масовне сеобе. Староседеоци Европе су
на путу брзог нестанка пред навалом усељеника. Сила која оличава хришћански свет пред осталим човечанством — САД и њихови сателити — својим насиљем и лицемерјем распирује заслужену мржњу многих народа. Истовремено западни свет сопствене грађане окива у невиђене полицијско-идеолошке вериге. Неки то пореде са совјетизацијом. Како те пошасти уклапате у модерно хришћанство?

ЕВ: Тоталитаризам није никакав доказ против хришћанске модерне, напротив! Да нема хришћанства, не би било ни тоталитаризма. Јер сврха тоталитаризма јесте управо да осујети хришћанску модерну. Тоталитаризам постоји као противтежа хришћанској слободи — стога је и обавезно подразумева.

СД: читајући Вашу књигу, стиче се утисак да слободу какву је Христос обзнанио најбоље оличава претхришћански лик Антигоне. Њену слободу оцртавају две одлике: самостална (аутономос) и самосвесна (аутогнотос). Значи ли то да хришћански идеал подразумева и савршену независност у односу на моралне обрасце и правила понашања друштва у ком живимо? Притом, иако слуша само своју савест, Антигона до смрти следи начела која очигледно нису ни случајна ни ексцентрична, већ напротив универзалнија и дубља од закона које крши. Не показује ли то да човечанство у себи носи духовни поредак независан од предања и идеологија?

ЕВ: И савременом читаоцу стане дах кад чита Софоклову трагедију. Тај текст постоји већ две и по хиљаде година, а да није ни трунку застарео: вечан је. С те стране Антигона јесте највећи лик Запада, у неку руку његов амблем. Ви кажете да су Антигонина начела универзална. У то нисам убеђен. Можда им је суђено да се прошире на свеукупно човечанство, али није нимало случајно, по мом мишљењу, што су се појавила на Западу. Тој самосталности људске особе нема ничег равног у свету. Кад Запад буде потонуо без трага, човечанство ће се још сећати Антигоне. Антигоне и никог другог. Ја се не питам, кад читам тај комад, да ли је добро или лоше апсолутизовати слободу. Читам, и то ми је довољно. Знам да је Антигона у праву кад збори како збори. Нема код ње ни једне излишне речи, све што каже је тачно. Она сва стоји иза сопствене речи, и њена реч је исказује целу. Далеко је савршенија од Едипа. Антигона је остварење Едипово. Едип је људска самосталност у зачетку, а Антигона је самосталност у пуној зрелости. Зазидавају је живу, али то ништа не значи: она васкрсава у вечност.