Софији

I
Лепша си од лепих вила,
Чаробница тла и вода.
Одева те као свила
То тело твоје кад хода,
Па заноси и светлуца
Јер у њему живот куца.

II
Очи твоје, два угарка,
Воде мудрог до пропасти
Јарком ватром коју џарка
снатрење о нежној сласти
Што пребива и певуши
У отменој твојој души.

III
Ако лица што сусрећеш
од сласти просто пребледе,
Ако душа због те среће
Као мала мачка преде,
Не чуди се кад говориш
Што ми намах ум разориш.

IV
Као роса сабазорна
Као море кад се љути
Као птице после грома
К’о све здрмано што ћути
Као привиђења дим
Такав сам кад те видим.


По Шелију, у врдничкој самоћи, лета 2009.

--

Оригинал:

​

Percy Bysshe Shelley
To Sophia (Miss Stacey)

I
Thou art fair, and few are fairer
Of the nymphs of earth or ocean;
They are robes that fit the wearer
Those soft limbs of thine, whose motion
Ever falls and sifts and glances
As the life within them dances.

II
Thy deep eyes, a double planet,
Gaze the wisest into madness
With soft clear fire, the winds that fan it
Are those thoughts of tender gladness
Which, like zephyrs on the billow,
Make thy gentle soul their pillow.

III
If whatever face thou paintest
In those eyes, grows pale with pleasure,
If the fainting soul is faintest
When it hears thy harps wild measure,
Wonder not that when thou speakest
Of the weak my heart is weakest.

lV
As dew beneath the wind of morning,
As the sea which whirlwinds waken,
As the birds at thunders warning,
As aught mute yet deeply shaken,
As one who feels an unseen spirit
Is my heart when thine is near it.