Жак де Гијбон, истраживач духовних понора
Жак де Гијбон, истраживач духовних понора
Младог католичког писца Жака де Гијбона (Jacques de Guillebon) смо, за чудо, упознали преко телевизије. Још се препричава шоу-биз емисија на коју је двадесетшестогодишњи есејист био позван, вероватно, у својству дежурне мете за спрдњу.
Седео је достојанствено, са брадицом и ”принц Валијант” фризуром, у друштву естрадних звезда, раскалашних старлета и циничног заједљивог водитеља. Изјавио је да пише из хришћанског уверења и да више воли Божји склад од општег хаоса. Водитељ и гости само што нису попадали са фотеља.
Гијбон се ипак није дао збунити, већ је учтиво и ведро устрајао у свом ставу. На крају су дугоноге старлете прешле на његову страну, пољубивши га и пожелевши му много среће у књижевној каријери!
Пријатељ који је, случајно, ухватио ту кратку сцену, отрчао је у књижару и свој примерак након два дана пустио да кружи попут каквог самиздата. Тако сам и ја открио ту несвакидашњу појаву.
Упркос овом сликовитом тв-инциденту, Гијбон није пуки медијски феномен, а ни заступник какве фундаменталистичке секте, већ отресит и луцидан писац са необично јаким и комуникативним убеђењем. Пре свог књижевног првенца, био је познат као уредник младог и дрског магазина Immédiatement! (Одмах!). Услед успеха ове прве књиге, кренуо је у нове подухвате под пријатељским притиском свог издавача Виктора Лупана (иначе доброг познавалаца и пријатеља Србије).
Ми смо ничија деца је истовремено књига-крик, у духу хришћанских памфлетиста Леона Блоа (Léon Bloy) и Жоржа Бернаноса (Georges Bernanos), и рационална анализа ћорсокака у који је „генерација 68.”, са својим анти-васпитањем, гурнула своју децу и унуке.
Шездесете године су период највећег благостања, мира и експанзије који је Европа запамтила. Ти лагодни услови живота након страхова и патњи II Светског рата изродили су прву сасвим „еманциповану” генерацију у људској историји, т.ј. генерацију која је духовно и практично раскинула са свим традицијама својих предака, пре свега са вером, просветом и васпитањем. Оно што је револуција 1789. покренула а није успела да наметне нацији сељака, револуција 68. је привела концу са превасходно буржоаском факултетском омладином великих градова. Стицајем околности (које су ипак, како се потом испоставило, потпириване с оне стране океана), филозофски нихилизам и егзистенцијализам, захтеви за сексуалном и личном слободом и легитимно одбацивање шупљих друштвених и црквених форми, ушли су у савршени склад са начелима и потребама крајњег либерализма који је из Америке кренуо у освајање света.
Елем: Гијбонова књига почива на простом логичном питању: како људи, који су своје погледе и положаје изградили на рушењу сваког ауторитета, могу након тога да воде државу, школу и, пре свега, породицу? Шта ће пренети својој деци, и на основу ког легитимитета, очеви који су свеукупну хришћанску културу прогласили лажју, а да је нису заменили никаквом другом — сем културе потрошње и личног задовољства под паролом „иза нас — потоп”?
Са много мудрости, млади Француз ово смутно доба проучава не кроз његове плодове, већ при самом корену. А корен није у политици, геополитици, па ни у економији: корен је у људском калупу који је завладао најнапреднијим нацијама поткрај XX века. Нихилизам, похлепа и духовна непостојаност „шездесетосмаша” у великој мери објашњавају и сулуду путању којом је западно друштво кренуло на макро-историјском плану.
Али Гијбон је пре свега хришћанин, активни католик, и писац. Књига му извире из срца, а своју моћну реторику црпи у темељном одбијању аутора да настави да живи на овом свету по наопаким законима недостојних отаца.
У потрази за историјским примерима заједничког живота у складу са божјим и природним законима, он је чак ископао сасвим забашурени облик сеоске организације у Француској, затрт већ три века, али који се у длаку подудара са нашим словенским задругама!
Гијбонова књига је једно од ретких непосредних сведочења о стварној болести западног, и уопште пост-хришћанског човека. Иако још не наговештава делотворне лекове, и само освешћење које она доноси изводи читаоца на пола пута од исцељења. Писац се, на лирско-неодређени начин, позива на узоре и учења католичанства — хватајући се за ону сламку која му је најближа — не улазећи притом у расправу о јадном духовном стању римске цркве. Али и књига, и разговор који смо водили, сведоче о исконском вапају измучене душе у непосредној потрази за Христом. Стога би сведочење овог младог Француза било на ползу свакој крштеној души.
Related Tags: Деспотица
Младог католичког писца Жака де Гијбона (Jacques de Guillebon) смо, за чудо, упознали преко телевизије. Још се препричава шоу-биз емисија на коју је двадесетшестогодишњи есејист био позван, вероватно, у својству дежурне мете за спрдњу.
Седео је достојанствено, са брадицом и ”принц Валијант” фризуром, у друштву естрадних звезда, раскалашних старлета и циничног заједљивог водитеља. Изјавио је да пише из хришћанског уверења и да више воли Божји склад од општег хаоса. Водитељ и гости само што нису попадали са фотеља.
Гијбон се ипак није дао збунити, већ је учтиво и ведро устрајао у свом ставу. На крају су дугоноге старлете прешле на његову страну, пољубивши га и пожелевши му много среће у књижевној каријери!
Пријатељ који је, случајно, ухватио ту кратку сцену, отрчао је у књижару и свој примерак након два дана пустио да кружи попут каквог самиздата. Тако сам и ја открио ту несвакидашњу појаву.
Упркос овом сликовитом тв-инциденту, Гијбон није пуки медијски феномен, а ни заступник какве фундаменталистичке секте, већ отресит и луцидан писац са необично јаким и комуникативним убеђењем. Пре свог књижевног првенца, био је познат као уредник младог и дрског магазина Immédiatement! (Одмах!). Услед успеха ове прве књиге, кренуо је у нове подухвате под пријатељским притиском свог издавача Виктора Лупана (иначе доброг познавалаца и пријатеља Србије).
Ми смо ничија деца је истовремено књига-крик, у духу хришћанских памфлетиста Леона Блоа (Léon Bloy) и Жоржа Бернаноса (Georges Bernanos), и рационална анализа ћорсокака у који је „генерација 68.”, са својим анти-васпитањем, гурнула своју децу и унуке.
Шездесете године су период највећег благостања, мира и експанзије који је Европа запамтила. Ти лагодни услови живота након страхова и патњи II Светског рата изродили су прву сасвим „еманциповану” генерацију у људској историји, т.ј. генерацију која је духовно и практично раскинула са свим традицијама својих предака, пре свега са вером, просветом и васпитањем. Оно што је револуција 1789. покренула а није успела да наметне нацији сељака, револуција 68. је привела концу са превасходно буржоаском факултетском омладином великих градова. Стицајем околности (које су ипак, како се потом испоставило, потпириване с оне стране океана), филозофски нихилизам и егзистенцијализам, захтеви за сексуалном и личном слободом и легитимно одбацивање шупљих друштвених и црквених форми, ушли су у савршени склад са начелима и потребама крајњег либерализма који је из Америке кренуо у освајање света.
Елем: Гијбонова књига почива на простом логичном питању: како људи, који су своје погледе и положаје изградили на рушењу сваког ауторитета, могу након тога да воде државу, школу и, пре свега, породицу? Шта ће пренети својој деци, и на основу ког легитимитета, очеви који су свеукупну хришћанску културу прогласили лажју, а да је нису заменили никаквом другом — сем културе потрошње и личног задовољства под паролом „иза нас — потоп”?
Са много мудрости, млади Француз ово смутно доба проучава не кроз његове плодове, већ при самом корену. А корен није у политици, геополитици, па ни у економији: корен је у људском калупу који је завладао најнапреднијим нацијама поткрај XX века. Нихилизам, похлепа и духовна непостојаност „шездесетосмаша” у великој мери објашњавају и сулуду путању којом је западно друштво кренуло на макро-историјском плану.
Али Гијбон је пре свега хришћанин, активни католик, и писац. Књига му извире из срца, а своју моћну реторику црпи у темељном одбијању аутора да настави да живи на овом свету по наопаким законима недостојних отаца.
У потрази за историјским примерима заједничког живота у складу са божјим и природним законима, он је чак ископао сасвим забашурени облик сеоске организације у Француској, затрт већ три века, али који се у длаку подудара са нашим словенским задругама!
Гијбонова књига је једно од ретких непосредних сведочења о стварној болести западног, и уопште пост-хришћанског човека. Иако још не наговештава делотворне лекове, и само освешћење које она доноси изводи читаоца на пола пута од исцељења. Писац се, на лирско-неодређени начин, позива на узоре и учења католичанства — хватајући се за ону сламку која му је најближа — не улазећи притом у расправу о јадном духовном стању римске цркве. Али и књига, и разговор који смо водили, сведоче о исконском вапају измучене душе у непосредној потрази за Христом. Стога би сведочење овог младог Француза било на ползу свакој крштеној души.
Related Tags: Деспотица
Articles
Aucun commentaire:
Enregistrer un commentaire