Жак де Гијбон, истраживач духовних понора
Младог католичког писца Жака де Гијбона (Jacques de Guillebon) смо, за чудо, упознали преко телевизије. Још се препричава шоу-биз емисија на коју је двадесетшестогодишњи есејист био позван, вероватно, у својству дежурне мете за спрдњу.
Седео је достојанствено, са брадицом и ”принц Валијант” фризуром, у друштву естрадних звезда, раскалашних старлета и циничног заједљивог водитеља. Изјавио је да пише из хришћанског уверења и да више воли Божји склад од општег хаоса. Водитељ и гости само што нису попадали са фотеља.
Гијбон се ипак није дао збунити, већ је учтиво и ведро устрајао у свом ставу. На крају су дугоноге старлете прешле на његову страну, пољубивши га и пожелевши му много среће у књижевној каријери!
Пријатељ који је, случајно, ухватио ту кратку сцену, отрчао је у књижару и свој примерак након два дана пустио да кружи попут каквог самиздата. Тако сам и ја открио ту несвакидашњу појаву.
Упркос овом сликовитом тв-инциденту, Гијбон није пуки медијски феномен, а ни заступник какве фундаменталистичке секте, већ отресит и луцидан писац са необично јаким и комуникативним убеђењем. Пре свог књижевног првенца, био је познат као уредник младог и дрског магазина Immédiatement! (Одмах!). Услед успеха ове прве књиге, кренуо је у нове подухвате под пријатељским притиском свог издавача Виктора Лупана (иначе доброг познавалаца и пријатеља Србије).
Ми смо ничија деца је истовремено књига-крик, у духу хришћанских памфлетиста Леона Блоа (Léon Bloy) и Жоржа Бернаноса (Georges Bernanos), и рационална анализа ћорсокака у који је „генерација 68.”, са својим анти-васпитањем, гурнула своју децу и унуке.
Шездесете године су период највећег благостања, мира и експанзије који је Европа запамтила. Ти лагодни услови живота након страхова и патњи II Светског рата изродили су прву сасвим „еманциповану” генерацију у људској историји, т.ј. генерацију која је духовно и практично раскинула са свим традицијама својих предака, пре свега са вером, просветом и васпитањем. Оно што је револуција 1789. покренула а није успела да наметне нацији сељака, револуција 68. је привела концу са превасходно буржоаском факултетском омладином великих градова. Стицајем околности (које су ипак, како се потом испоставило, потпириване с оне стране океана), филозофски нихилизам и егзистенцијализам, захтеви за сексуалном и личном слободом и легитимно одбацивање шупљих друштвених и црквених форми, ушли су у савршени склад са начелима и потребама крајњег либерализма који је из Америке кренуо у освајање света.
Елем: Гијбонова књига почива на простом логичном питању: како људи, који су своје погледе и положаје изградили на рушењу сваког ауторитета, могу након тога да воде државу, школу и, пре свега, породицу? Шта ће пренети својој деци, и на основу ког легитимитета, очеви који су свеукупну хришћанску културу прогласили лажју, а да је нису заменили никаквом другом — сем културе потрошње и личног задовољства под паролом „иза нас — потоп”?
Са много мудрости, млади Француз ово смутно доба проучава не кроз његове плодове, већ при самом корену. А корен није у политици, геополитици, па ни у економији: корен је у људском калупу који је завладао најнапреднијим нацијама поткрај XX века. Нихилизам, похлепа и духовна непостојаност „шездесетосмаша” у великој мери објашњавају и сулуду путању којом је западно друштво кренуло на макро-историјском плану.
Али Гијбон је пре свега хришћанин, активни католик, и писац. Књига му извире из срца, а своју моћну реторику црпи у темељном одбијању аутора да настави да живи на овом свету по наопаким законима недостојних отаца.
У потрази за историјским примерима заједничког живота у складу са божјим и природним законима, он је чак ископао сасвим забашурени облик сеоске организације у Француској, затрт већ три века, али који се у длаку подудара са нашим словенским задругама!
Гијбонова књига је једно од ретких непосредних сведочења о стварној болести западног, и уопште пост-хришћанског човека. Иако још не наговештава делотворне лекове, и само освешћење које она доноси изводи читаоца на пола пута од исцељења. Писац се, на лирско-неодређени начин, позива на узоре и учења католичанства — хватајући се за ону сламку која му је најближа — не улазећи притом у расправу о јадном духовном стању римске цркве. Али и књига, и разговор који смо водили, сведоче о исконском вапају измучене душе у непосредној потрази за Христом. Стога би сведочење овог младог Француза било на ползу свакој крштеној души.
Related Tags: Деспотица
Младог католичког писца Жака де Гијбона (Jacques de Guillebon) смо, за чудо, упознали преко телевизије. Још се препричава шоу-биз емисија на коју је двадесетшестогодишњи есејист био позван, вероватно, у својству дежурне мете за спрдњу.
Седео је достојанствено, са брадицом и ”принц Валијант” фризуром, у друштву естрадних звезда, раскалашних старлета и циничног заједљивог водитеља. Изјавио је да пише из хришћанског уверења и да више воли Божји склад од општег хаоса. Водитељ и гости само што нису попадали са фотеља.
Гијбон се ипак није дао збунити, већ је учтиво и ведро устрајао у свом ставу. На крају су дугоноге старлете прешле на његову страну, пољубивши га и пожелевши му много среће у књижевној каријери!
Пријатељ који је, случајно, ухватио ту кратку сцену, отрчао је у књижару и свој примерак након два дана пустио да кружи попут каквог самиздата. Тако сам и ја открио ту несвакидашњу појаву.
Упркос овом сликовитом тв-инциденту, Гијбон није пуки медијски феномен, а ни заступник какве фундаменталистичке секте, већ отресит и луцидан писац са необично јаким и комуникативним убеђењем. Пре свог књижевног првенца, био је познат као уредник младог и дрског магазина Immédiatement! (Одмах!). Услед успеха ове прве књиге, кренуо је у нове подухвате под пријатељским притиском свог издавача Виктора Лупана (иначе доброг познавалаца и пријатеља Србије).
Ми смо ничија деца је истовремено књига-крик, у духу хришћанских памфлетиста Леона Блоа (Léon Bloy) и Жоржа Бернаноса (Georges Bernanos), и рационална анализа ћорсокака у који је „генерација 68.”, са својим анти-васпитањем, гурнула своју децу и унуке.
Шездесете године су период највећег благостања, мира и експанзије који је Европа запамтила. Ти лагодни услови живота након страхова и патњи II Светског рата изродили су прву сасвим „еманциповану” генерацију у људској историји, т.ј. генерацију која је духовно и практично раскинула са свим традицијама својих предака, пре свега са вером, просветом и васпитањем. Оно што је револуција 1789. покренула а није успела да наметне нацији сељака, револуција 68. је привела концу са превасходно буржоаском факултетском омладином великих градова. Стицајем околности (које су ипак, како се потом испоставило, потпириване с оне стране океана), филозофски нихилизам и егзистенцијализам, захтеви за сексуалном и личном слободом и легитимно одбацивање шупљих друштвених и црквених форми, ушли су у савршени склад са начелима и потребама крајњег либерализма који је из Америке кренуо у освајање света.
Елем: Гијбонова књига почива на простом логичном питању: како људи, који су своје погледе и положаје изградили на рушењу сваког ауторитета, могу након тога да воде државу, школу и, пре свега, породицу? Шта ће пренети својој деци, и на основу ког легитимитета, очеви који су свеукупну хришћанску културу прогласили лажју, а да је нису заменили никаквом другом — сем културе потрошње и личног задовољства под паролом „иза нас — потоп”?
Са много мудрости, млади Француз ово смутно доба проучава не кроз његове плодове, већ при самом корену. А корен није у политици, геополитици, па ни у економији: корен је у људском калупу који је завладао најнапреднијим нацијама поткрај XX века. Нихилизам, похлепа и духовна непостојаност „шездесетосмаша” у великој мери објашњавају и сулуду путању којом је западно друштво кренуло на макро-историјском плану.
Али Гијбон је пре свега хришћанин, активни католик, и писац. Књига му извире из срца, а своју моћну реторику црпи у темељном одбијању аутора да настави да живи на овом свету по наопаким законима недостојних отаца.
У потрази за историјским примерима заједничког живота у складу са божјим и природним законима, он је чак ископао сасвим забашурени облик сеоске организације у Француској, затрт већ три века, али који се у длаку подудара са нашим словенским задругама!
Гијбонова књига је једно од ретких непосредних сведочења о стварној болести западног, и уопште пост-хришћанског човека. Иако још не наговештава делотворне лекове, и само освешћење које она доноси изводи читаоца на пола пута од исцељења. Писац се, на лирско-неодређени начин, позива на узоре и учења католичанства — хватајући се за ону сламку која му је најближа — не улазећи притом у расправу о јадном духовном стању римске цркве. Али и књига, и разговор који смо водили, сведоче о исконском вапају измучене душе у непосредној потрази за Христом. Стога би сведочење овог младог Француза било на ползу свакој крштеној души.
Related Tags: Деспотица
Aucun commentaire:
Enregistrer un commentaire